Roditeljstvo je istovremeno i radost i odgovornost. Svaki roditelj želi da njegovo dete bude zdravo, voljeno, uspešno i ispunjeno. Ali često zaboravljamo da deca nisu naše vlasništvo, već jedinstvene ličnosti sa sopstvenim karakterima, osećanjima i putem. Naš zadatak nije da ih oblikujemo po sopstvenoj slici, već da ih podržimo u tome da postanu ono što jesu.
- Deca imaju različite osobine – neka su otvorena, društvena i živahna, dok su druga tiha, povučena i zamišljena. Nema jednog recepta koji odgovara svima. Ono što kod jednog deteta funkcioniše, kod drugog može izazvati otpor. Zato je važno da roditelj pristupa svakom detetu individualno, s razumevanjem i uvažavanjem njegove prirode.Deca ne traže savršenstvo – traže prihvatanje. Ako im pružimo toplinu, dom pun sigurnosti i poverenja, a istovremeno ih učimo granicama sa ljubavlju i poštovanjem, postavićemo temelje za njihov zdrav emocionalni razvoj. Prava ljubav nije uslovljena ocenama, ponašanjem ili postignućima. Bezuslovna ljubav znači da stojimo uz njih i u trenucima slabosti, neuspeha, pa čak i grešaka.
Dete koje zna da ga volimo čak i kada pogreši, neće tražiti tu potvrdu na pogrešnim mestima. Njegovo samopouzdanje biće izgrađeno na sigurnosti da je prihvaćeno baš takvo kakvo jeste. Umesto da ga štitimo od svakog pada, treba da ga učimo da uči iz grešaka. Da padne, ustane, obriše prašinu i krene dalje. To je škola života koju nijedna knjiga ne može zameniti.Roditelj ne treba da guši detetove emocije. Deci je dozvoljeno da se smeju glasno, da se naljute, da plaču. Umesto da ih korimo što „previše“ osećaju, hajde da ih naučimo kako da razumeju te emocije. Da ne potiskuju tugu, ne kriju bes, da ne osećaju stid zbog suza. Jer ako to nauče dok su mali, kao odrasli će znati kako da se izbore sa životom, a da se ne izgube u njemu.
- Postavljanje previsokih očekivanja može biti opasno. Dete nije projekat, već osoba. Nije važno da bude najbolji u razredu, najsportskiji u timu ili da upiše školu po vašoj želji. Važno je da bude srećno, zdravo, da zna ko je i šta želi. Pritisak stvara anksioznost, a ljubav oslobađa.Kvalitetno vreme sa detetom ne zahteva spektakl. Dovoljno je da ga svakog dana pogledamo u oči i pitamo – kako si? Da ga odvedemo u prirodu, da mu pročitamo priču, da se zainteresujemo za njegov svet. Taj kontakt stvara most koji detetu pokazuje da nije samo.
Deca najviše uče iz primera, ne iz saveta. Ako želimo da poštuju druge, moramo ih mi prvi poštovati. Ako želimo da budu vredni, moraju videti nas kako predano radimo. Ako želimo da vole prirodu, moramo ih povesti u šumu, pokazati im drvo, zemlju, nebo. Ne možemo očekivati od njih ono što sami ne živimo.Trud treba nagrađivati više nego rezultat. Ako dete uloži napor i ne postigne očekivani uspeh, ne smemo ga kažnjavati indiferentnošću. Pohvalimo njegovu istrajnost, ohrabrimo ga da pokuša ponovo. Tako učimo dete da vrednuje proces, a ne samo ishod.
- U svetu koji vrednuje materijalno, važno je da ih učimo pravim vrednostima. Skromnost, zahvalnost, solidarnost, odnos prema planeti i životinjama – to su temelji zdravog društva. Ako dete odmalena razume da stvari ne čine sreću, već ljudi i iskustva, biće otpornije na izazove savremenog doba.Ne zaboravimo igru. Ona nije gubljenje vremena, već ključ razvoja. Igra podstiče maštu, empatiju, rešenje problema. Današnja deca su zatrpana obavezama, a premalo se igraju. A upravo kroz igru se uči kako živeti.
Na kraju, setimo se: ono što danas radimo – kako razgovaramo, slušamo, grlimo, kritikujemo, ignorišemo ili podržavamo – odražavaće se u životima naše dece za 20 godina. Možda ćemo tada shvatiti da smo postavili temelje jednog ispunjenog ili jednog ranjenog života.Zato birajmo svesno. Birajmo ljubav, prisutnost i razumevanje. Jer deca ne pamte sve što im govorimo – ali pamte kako su se pored nas osećala.
