Svima nam je poznat najpupularniji teolog Predrag kojeg svi volimo da gledamo i slušamo.Naime on je jako popularan po tome što šokušava da sve ono dobro prenese na ljude na sve moguće načine. U jednom od svojih obraćanja posebno se osvrnuo na jednu rečenicu koju, kako naglašava, nikada ne bismo smeli izgovoriti: „Ne treba mi niko.“
- Otac Predrag Popović, poznat po svom duhovnom autoritetu i toplim, ali direktnim porukama, često govori o suštinskim problemima savremenog čoveka. Njegova razmišljanja redovno prate hiljade ljudi, jer u njima pronalaze smisao, utehu i podsticaj za promenu.
Naizgled bezazlena izjava, često izgovarana u trenucima razočaranja, umora ili osećaja izdaje, u sebi nosi, kako otac Predrag objašnjava, duhovnu zamku. Takva misao nije samo izraz povučenosti, već postepeno udaljavanje čoveka od njegove suštine i zajednice. On ističe da je čovek, po svojoj prirodi, biće zajednice, odnosa i ljubavi – i kad se od toga odvoji, gubi se njegov dublji smisao postojanja.
- „Kada čovek kaže: ‘Samo ja i Bog, meni ne treba niko više’, to ne zvuči pogrešno na prvi pogled. Ali to je duhovna klopka“, naglašava otac Predrag. Po njegovim rečima, u takvom stavu krije se iluzija da čovek može biti duhovan, a da ne bude u odnosu sa drugima. Međutim, upravo kroz odnose – sa porodicom, prijateljima, zajednicom – čovek se oblikuje, prepoznaje svoje slabosti, ali i mogućnosti za rast.
Otac Predrag upozorava da izolacija nije duhovnost. Naprotiv, to je, kako kaže, prvi korak ka manipulaciji i duhovnom gubitku. Kada se čovek odvoji od svoje porodice, kada zatvori vrata zajedništvu, onda postaje ranjiv i podložan uticajima koji ga mogu uvući u letargiju, sebičnost i lažni osećaj kontrole.
- „Prva stvar koju zli duh čini kada želi da naruši čoveka, jeste da ga odvoji od njegovih najbližih“, objašnjava otac. „On ne dolazi odmah sa strašnim iskušenjima – dolazi tiho, kroz misao: ‘Ne treba ti niko. Biće ti lakše sam.’ Tako čovek polako uči da voli samoću, ne onu duhovnu, plodonosnu samoću koja pročišćava, već onu koja izoluje i udaljava.“
Takvo stanje vodi čoveka ka unutrašnjem otuđenju, gde više nije sposoban da razlikuje Božiji glas od sopstvene misli. Uveren je da služi Bogu, ali u stvarnosti, kako otac Predrag kaže, služi sebi, svojim osećanjima i svojim slabostima. Izolovan čovek postaje lak plen, jer nema nikoga da ga ispravi, da ga posavetuje, da mu postavi granice ili pruži ruku kada padne.
- U savremenom društvu, koje veliča individualizam i samodovoljnost, ova poruka deluje gotovo suprotno dominantnoj kulturi. Često se poručuje da čovek treba da se osloni samo na sebe, da ne zavisi od drugih, da gradi svoj svet bez ometanja. Međutim, otac Predrag jasno ukazuje da istinska duhovna zrelost ne podrazumeva samoću, već sposobnost da budemo u zajednici, da praštamo, volimo i služimo.
„Zajednica je mesto gde se učimo poniznosti, gde vežbamo ljubav, gde spoznajemo šta znači žrtva“, kaže on. Porodica, koliko god nekad teška i nesavršena, jeste škola ljubavi i strpljenja. Biti uz bližnje, nositi njihove slabosti, deliti radosti i nevolje, to je ono što nas čini istinski ljudima.
- Zato, kada dođe trenutak slabosti, kada pomislimo da nam niko ne treba, otac Predrag poziva da se setimo da to nije glas istine, već šapat onog koji želi da nas odvoji od svega svetog. Umesto da gradimo zidove, pozvani smo da gradimo mostove. Da se otvorimo, čak i kad boli, jer upravo u tim ranama i trenucima slabosti – Bog deluje kroz ljude.
Na kraju, njegovo upozorenje ne dolazi iz osude, već iz iskustva i brige: „Ne izgovarajte da vam niko ne treba. Niste stvoreni za samoću. Stvoreni ste za ljubav.“
