Meša Selimović: Duboko ukorenjen u srpskoj književnosti, sa neizmernim poštovanjem prema svom poreklu
Mehmed Meša Selimović, jedan od najvažnijih pisaca u istoriji jugoslovenske književnosti, rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. Iako je odrastao u porodici muslimanske veroispovesti, Meša je bio duboko vezan za srpsku kulturu i književnost, što je kasnije postalo predmet spekulacija, naročito kada su ga pitali za njegovu nacionalnu pripadnost. Svoje opredeljenje za srpsku književnost nikada nije skrivao, a jedan od njegovih poznatih citata je: „Srbin je slavno biti, ali i skupo!“
Rani život i obrazovanje
Selimović je svoje obrazovanje započeo u Tuzli, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisuje studije srpsko-hrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a zatim je počeo da radi kao profesor u različitim školama, uključujući i Građansku školu u Tuzli. Kasnije je postao suplent u Realnoj gimnaziji u Tuzli, ali njegov životni put bio je prepun promena koje su ga oblikovale kao pisca.
Njegova književnost i karakter
Meša Selimović bio je pisac čija je književnost duboko ukorenjena u njegovom životnom iskustvu i tragičnoj prošlosti. Njegova dela često oslikavaju filozofsku dubinu, unutrašnje borbe i pitanje identiteta. Najpoznatije delo koje je napisao, „Derviš i smrt“, govori o tragičnim sudbinama pojedinaca u turbulentnom vremenu, s posebnim naglaskom na moralne dileme i pitanja istine.
Meša je bio poznat po tome što je, unatoč svom prepoznavanju u široj literarnoj javnosti, uvek bio osoba koja je volela da ostane verna svom unutrašnjem glasu, bez obzira na spoljne okolnosti. Njegov rad odražava duboku dilemu u vezi sa nacionalnim i kulturnim identitetom, što je, među mnogim stvarima, postalo jasno u njegovim stavovima prema poreklu.
Pitanje identiteta: Zašto Srbin?
Jedan od najpoznatijih trenutaka u životu Meše Selimovića dogodio se tokom književnog skupa u Zagrebu, kada je na njega postavljeno pitanje koje je izazvalo šok među prisutnima: „Zašto se vi, Mehmede, od oca Alije i majke Paše, izjašnjavate kao Srbin?“ Na to pitanje Meša je odgovorio bez oklijevanja, što je ućutkalo čitavu salu: „Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to.“
Ovaj odgovor je duboko rezonirao s njegovim ličnim iskustvom i bolom koji je prožimao njegov život, naročito tokom i nakon Drugog svetskog rata. Naime, 1941. godine, kada su se u Jugoslaviji dogodile značajne političke promene, Meša je bio suočen s brojnim izazovima koji su oblikovali njegov pogled na svet i društvo. Za njega, biti Srbin nije bilo samo etničko pitanje, već je bilo vezano za moralne i kulturne vrednosti koje su oblikovale njegov rad i život.
Njegovo poreklo i književni rad
Meša Selimović bio je ponosan na svoje poreklo, iako je često govorio o tome kako je Bosna nije prihvatila zbog njegove nesklonosti da se prilagodi. Međutim, on nije smatrao da njegovo poreklo treba da bude razlog za određivanje njegovih vrednosti ili književnih opredeljenja. U svom testamentalnom pismu, Meša je jasno rekao da je on „Srbin po nacionalnosti“, a svoja dela smatrao je delom srpske književnosti, dok je književni rad u Bosni doživljavao kao nešto što je samo zavičajno, ali ne i kao specifičnu književnost.
Njegov pogled na književnost i umetnost bio je duboko ukorenjen u radovima velikih srpskih pisaca kao što su Vuk Karadžić, Matavulj, Stevan Sremac, Borisav Stanković i Ivo Andrić, a za njega je bilo važno da bude deo te tradicije, jer je smatrao da ona najbolje oslikava njegovu ličnost i umetničku težnju.
Porodični život i tragedije
Meša Selimović je bio poznat po tome što je u svom životu često bio suočen s dubokim unutrašnjim borbama. Njegov brak s Desom Đorđić, profesorkom fizičkog vaspitanja, bio je buran, a nakon što je upoznao Daroslavu Božić, ćerku kraljevog oficira, njegova emotivna veza postala je centralni deo njegovog života. Njegov odnos s Daroslava bio je duboko ljubavni, ali i tragikomičan jer je često bio podložan društvenim normama i pritiscima koje je društvo nameće.
Meša je bio nepravedno kažnjen od strane partije, koja ga je isključila zbog „neiskrenosti“, a za njegovu ljubavnicu, Daroslavu, smatrali su ga nemoralnim. Ovaj period njegovog života bio je emotivno vrlo bolan, a Meša je smatrao da je bio kažnjen za ljubav koja je bila iskrena i koja ga je ispunjavala.
Zaključak
Meša Selimović bio je ne samo veliki pisac, već i duboko ljudska ličnost koja je svoje opredeljenje za srpsku književnost nosila sa sobom kroz celo životno putovanje, uprkos svim turbulencijama i nedaćama. Njegov književni opus i životna priča ostaju relevantni i danas, jer progovaraju o univerzalnim temama identiteta, ljubavi, tragičnih sudbina, kao i snazi umetnosti da inspiriše i menja živote. U svetu u kojem su nacionalne i kulturne granice često pomene i neizvesne, Mešin odgovor na pitanje o njegovom poreklu i identitetu pokazuje snagu unutrašnje vernosti sopstvenim vrednostima i nepopustljivosti prema nepravdi.
