Supruga Aca Pejovića, Biljana, predstavlja njegovu najveću ljubav. Biljana je ranije bila suočena s ozbiljnim zdravstvenim izazovima, o čemu je pevač Aco Pejović govorio u emisiji “Preživeli” na televiziji K1. Sa Biljanom je Aco u harmoničnom braku dugi niz godina, tokom kojih su zajedno podigli tri ćerke. Iako njihov život nije bio isključivo idiličan, jer je Biljana preživela tešku agoniju pre nekoliko godina. “Biljana potiče iz ugledne profesorske porodice, dok sam ja tada radio u jednom lokalu. Nekako smo se sreli te večeri, i nešto u meni se promenilo. Tada sam imao oko 20 godina. Kasnije smo se ponovno sreli u mom drugom lokalu, a ona je došla s pričom da je pozdravio neki prijatelj iz Podgorice. Iako je to bila samo šala, ona me je te večeri osvojila. Tada je bila u četvrtom razredu srednje škole, zabavljali smo se sedam dana, i nakon maturske večeri odlučio sam je zaprositi. Pristala je, ali pod uslovom da joj dozvolim da završi fakultet. Tako je i bilo, i sada smo u braku već 27 godina”, rekao je Aco Pejović u emisiji “Preživeli”, ističući da suština braka leži u upoznavanju osobe kroz sve faze života.
Pre osam godina, popularni pevač je doživeo životnu dramu kada je njegova supruga, Biljana, iznenada završila u bolnici tokom predavanja na fakultetu, što je izazvalo borbu za njen život. Jednom prilikom, Aco Pejović se emotivno prisećao teške životne situacije kada je njegova supruga, Biljana, bila na samom rubu smrti. “Biljana je bila zdrava žena, nikada ranije nije imala zdravstvene probleme, a nije ni znala da ima aneurizme. To su kao baloni koji se formiraju na krvnim sudovima, a ona je imala dve urođene na očnim arterijama. Tri dana se žalila na glavobolju, ali ništa nije ukazivalo na ozbiljnije stanje. Tog dana, iznenada se srušila tokom predavanja u amfiteatru pred studentima, nakon čega su je hitno prevezli u Urgentni centar.
Sećam se tog iščekivanja tamo, dok je ona ležala na stolu, to ću zauvek pamtiti. Ružne scene, gledati kako iznose telo svakih pola sata u crnim kesama, sediš i čekaš, i prolazi ti kroz glavu da će doktor izaći i reći “to je to”. Tada sam pozvao prijatelje doktore koji su mi brzo pritekli u pomoć. Jedna mlada doktorka me je uvela unutra, tad nisam znao šta su aneurizme, bila je mlada i delovala neiskusno, ali ne zameram joj. Ona je rekla da bi, da se pita, ostavila da je prati do ujutru, što bi bilo 100 odsto kobno za nju, jer je morala odmah na operaciju. Od 1.000 ljudi, jedan preživi kada pukne aneurizma, kako su mi kasnije rekli.
Zatim je došao moj prijatelj i doktor Zoran, brzo su je prebacili na neurohirurgiju, a doktor Tasić je prihvatio, i danas sam mu zahvalan kao bratu. Sve se to dešavalo u ponoć. Te večeri, cela srpska estrada je bila tu za mene. Tada sam shvatio ko su mi pravi prijatelji, pokazali su mi ljubav i poštovanje. Toliko su mi dali snage kolege poput Cece, Brene, Bobe, Zorice, Kemiša, Bekute, Mrke, Žike Jakšića, Raka Marića, Luke, Tropika, ne znam ko nije bio u Urgentnom sa mnom, svi su došli u bolnicu. Bilo je 150 ljudi, od toga 70 odsto sa estrade. Sećam se kako su išli da je prate na operaciju i pozvali moju decu da je vide, jer je to možda bio poslednji put. Operacija je trajala šest i po sati, mi smo ostali do 7 ujutru u Urgentnom. Nakon operacije, počela je nova borba za Biljanin život, i dao sam sve od sebe da majka moje troje dece bude zdrava i uz nas još mnogo godina. Bilo je strašno videti je u bolnici, obrijane glave sa rezovima. To su bili strašni trenuci, vratiti se kući i objasniti sve deci. Sedeo sam sa njima, zagrlio ih i rekao da možemo ostati bez mame. Borba je trajala mesecima. Svake večeri, kada bi deca legla da spavaju, išao bih u sobu i iz sveg glasa vrištao, molio je da ne umre i da me ne ostavi. Tada shvatiš koliko si jak, jer su deca ta kojima treba podrška, i često su mi u glavi bili stihovi Cecine pesme “Živ se čovek na sve navikne” – ispričao je tada očajni Aco Pejović.
