U danasnjem ćlanku proćitajte priću p ženi Ruth,njenom životu….više u nastavku teksta…
- U malom američkom gradiću, smeštenom uz obalu, živela je Ruth, žena čiji je život bio obeležen ljubavlju, radom i bezuslovnom žrtvom. Ruth je odrasla u teškim vremenima, u porodici koja nije imala mnogo, ali ljubav koju je pružala svojoj ćerki, Emily, bila je neprocenjiva. Ruth je radila više poslova da bi obezbedila sve što je bilo potrebno za njenu ćerku. Njene ruke bile su umorne, ali srce puno ljubavi i nade za bolju budućnost.
Dok je Emily rasla, Ruth je bila uz nju na svakom koraku, verujući da će njihov svet ostati netaknut, uprkos svim životnim izazovima. Emily je postala žena, započela svoju karijeru, i sve je išlo kako treba. Ruth je bila deo njenog života, ponosno je gledala kako njena ćerka postaje samostalna i uspešna. Ali, kako to obično biva, sve se menja. Emily je postajala zauzetija, dok je Ruth, starila, sve više gubila snagu. Njen svet se počeo smanjivati, a njene ruke, koje su nekada bile jake, sada su postajale sve slabije.
Emily je počela da se distancira. Početno je Ruth to opravdavala – previše obaveza, puno posla. Ali ubrzo je shvatila da je nešto drugo u pitanju. Emily je postajala hladnija, manje strpljiva. Počela je da dolazi ređe, a razgovori su postajali kraći i površniji. Ruth je to pokušavala da shvati, ali srce joj nije dopuštalo da veruje da je njeno dete, njena Emily, mogla da postane tako distancirana.
Jednog dana, dok je Ruth spremala večeru, Emily je došla kući. Nije bilo zagrljaja, nije bilo osmeha. Samo hladne reči koje su odjeknule u tišini njihove dnevne sobe.
„Mama, moram da ti kažem nešto“, rekla je Emily, bez trunke sažaljenja u glasu. „Ne mogu više da te držim ovde. Zauzeta sam, imam svoj život, svog muža, svoju decu. Ti si postala teret. Ne mogu više da se brinem o tebi. Mislim da bi bilo najbolje da odeš u neki dom.“
Ruth je stajala, oči su joj bile pune suza, ali nije mogla da izgovori ni jednu reč. Srce joj je bilo slomljeno. Reči njene ćerke bile su poput udarca. Nije mogla da veruje da je Emily, njeno jedino dete, mogla biti toliko hladna. Bilo je to kao da je izgubila sve – ljubav, dom, sve što je ikada verovala.
„Dobro“, rekla je Ruth, gotovo šapćući. „Ako je to ono što želiš, ja ću otići.“ Uzela je svoj stari kofer, onaj izbledeli, u kojem je nosila sve svoje uspomene. Stajala je tamo, gledajući svoju ćerku koja nije rekla ništa više. Bez reči, Ruth je izašla iz kuće, zatvorila vrata i krenula ka nepoznatom.
Ulica je bila hladna, noć je padala, a Ruth je koračala polako, svaki korak težak kao da nosi ceo svet. Njene oči bile su pune tuge, ali nije se okrenula. Zamišljala je Emily, svoju malu devojčicu koja je sada odrasla žena, koja je izgradila svoj život bez nje. Zamišljala je kako je sada u svom domu, sa porodicom, smehom, i kako se sve to odvija bez nje.
Ruth je otišla u dom, a njeno srce bilo je ispunjeno tugom. Nije bilo lako biti tamo, ali znala je da je to jedina opcija. Život je nastavio dalje, ali ništa više nije bilo isto. Emily je imala svoj život, svoju porodicu, a Ruth je bila samo uspomena. Niko nije razumeo koliko ju je bolelo to što je njeno dete, njena krv, gledalo u nju kao u teret. Iako je Ruth bila voljena, iako je bila poštovana u domu, deo nje je zauvek bio slomljen.
- Iako je žrtvovala sve za svoju ćerku, sada je znala da ljubav nije uvek dovoljna. U trenutku kada je najviše trebala, njeno dete ju je isključilo iz svog života. Ruth je naučila da ljubav, koliko god bila neizmerna, ne može uvek da zadrži ljude u svom životu. Njeno srce bilo je slomljeno, ali je nastavljala dalje, noseći sa sobom sećanja na vreme koje je provela s Emily, na ljubav koju je dala i koja se, nažalost, nije uzvratila.
