Od trenutka kada je javnost obaveštena o nesrećnom događaju koji se odigrao 1. marta 1932. godine, kada je otet plavokosi dečak, ironična i tragična opsesija privlači pažnju ljudi. Tokom 1930-ih, Charles Lindbergh Junior postao je poznat kao najpoznatije dete u Americi, iako njegova slava nije bila pozitivna. U dobi od 20 meseci bio je otet, što je rezultiralo jednim od najizuzetnijih i najupečatljivijih slučajeva u istoriji.Priča o nesrećnom detetu Lindberg bila je izvor inspiracije mnogim umetnicima i stvaraocima, a čuveni roman Agathe Christie “Ubojstvo u Orient Expressu” istaknuto je delo koje je crpelo inspiraciju iz ove tragedije. Objavljen 1934. godine, Christie je majstorski stvorila priču koja je odavala počast Lindbergovom slučaju. Dete, poznato kao Charles Augustus Lindberg III, nestalo je iz svoje spavaće sobe na prizemlju porodične rezidencije u New Jerseyu. Ovaj konkretni slučaj odmah je privukao pažnju zbog svoje konfuzne prirode; nije bilo vidljivih tragova i činilo se kao da je beba neobjašnjivo nestala. Pored vlastitih dostignuća, Charles je imao jedinstvenu prednost što je bio sin poznatih roditelja; njegov otac, Charles Lindbergh stariji, ušao je u istoriju kao prva osoba koja je samostalno preletela Atlantski okean, dok je njegova majka, Anne Morrow Lindbergh, bila kći diplomate Dwighta Morrowa.
Neposredna sumnja na otmicu, praćena zahtevom za otkupninu, navela je celu američku policiju da se mobilizuje, svesna ozbiljnosti situacije. U očajničkom traganju za pomoći, Charles i Anne su se obratili javnosti dok su policijske snage pretraživale svaki deo zemlje. Distribuirali su plakate sa slikom deteta i važnim informacijama, obuhvatajući celu zemlju u nadi da će neko pružiti korisne informacije koje bi razrešile misteriju. Primamljiva nagrada čekala je svakoga ko bi dao bilo kakav koristan podatak. Čak i zatvoreni mafijaš Al Capone izrazio je spremnost da pomogne u potrazi. Bez obzira na njihove napore, apel porodice nije doneo rezultate, ostavljajući ih sa mnoštvom dezinformacija umesto korisnih saznanja. Scena je bila jeziva i obećavala je iskupljenje. U rezidenciji Lindbergovih u New Jerseyju primljena je molba za spas. Za siguran povratak malog Charlesa, zatražen je iznos od 50.000 dolara. Lindbergovi su brzo skupili traženi iznos i diskretno ga ostavili na određenom mestu. U zamenu, dobili su informaciju o brodu pod imenom “Nelly”, gde su verovali da će ih čekati njihov sin. Nažalost, po dolasku, njihova nada se raspršila jer njihovog sina nije bilo nigde. Otkrile su se najmračnije vesti – nakon dva meseca neizvesnosti, došlo se do tragičnog otkrića: beživotno telo dečaka pronađeno je u neposrednoj blizini kuće iz koje je nasilno odveden, smeštenoj na posedu Linder. Ostaci su pokazivali tragove delimičnog uništenja, ukazujući na mogući napad životinje. Charles Lindberg, koristeći identifikacione karakteristike poput jasnog traga na dečakovoj nozi i ostataka odeće koju je s ljubavlju izradila njegova majka, potvrdio je srceparajuću istinu. Vest je slomila moral mnogih pojedinaca širom Sjedinjenih Država. Prevladavalo je uverenje da se tragični incident dogodio nenamerno – možda je dete plakalo, izazivajući paniku kod otmičara koji ga je nenamerno ugušio, ili je dečak doživeo smrtonosni pad koji je rezultirao slomljenim vratom. Bez obzira na to, Charles Augustus Lindbergh III doživeo je preranu smrt. Suđenje je privuklo pažnju javnosti, ali više od dve godine policija nije uspela pronaći nikakve dokaze, čime je slučaj ostao nerazrešen. Međutim, 1934. godine, detektivi su napokon otkrili tragove kada su naišli na označene dolare koji su vodili do torbe s otkupninom Lindberghovih. Ovo otkriće ih je na kraju dovelo do Bruna Richarda Hauptmanna, stolara i nemačkog imigranta koji je posedovao značajan broj ovih novčanica. Nakon hapšenja Hauptmana, početak veoma praćenog “suđenja veka” izazvao je takav senzacionalistički medijski prikaz da je sudnica danima bila preplavljena znatiželjnicima koji su ometali sudski postupak. Optužnica, iako slaba, prvenstveno se oslanjala na otkriće novca. Hauptman je tvrdio da mu je taj novac poveren na čuvanje od strane pokojnog prijatelja Isidora Fiša, a nije znao odakle potiče. Nakon Fišove smrti, Hauptman nije video razlog da ne iskoristi novac. Tužilaštvo je iznelo još jedan kontroverzni argument, naglašavajući sličnost između Hauptmanovog rukopisa i onog na pismu s otkupninom. Međutim, ovu tvrdnju nikada nisu potvrdili stručnjaci. Treći i najmanje ubedljiv dokaz bilo je zanimanje optuženika kao stolara, što ukazuje na njegovu potencijalnu umešanost u izradu lestava koje su navodno korišćene tokom otmice. Pritisnut intenzivnim nadzorom javnosti, Hauptmann se suočavao s ogromnim pritiskom. Iako je tvrdio svoju nevinost i uprkos odsustvu konkretnih dokaza protiv njega, na kraju je osuđen i izvršena je smrtna kazna električnom stolicom 3. aprila 1936. Tokom poslednjih dana, čvrsto je negirao svoje učešće u otmici i nepokolebljivo odbijao priznati krivicu u zamenu za doživotni zatvor.
Tek nakon izvršenja smrtne kazne, mnogi nezavisni istražitelji i stručnjaci počeli su dovoditi u pitanje zakonitost suđenja Bruni Richardu Hauptmannu. Otkriveno je da je policija uticala na svedočenje svedoka, a bilo je i značajnih primera lažiranja dokaza i pritisaka od strane porote.Iako je Ann Hauptmann, supruga stolara koji je pogubljen, dva puta odbila pomirenje, uporno se borila protiv države New Jersey, nastojeći dobiti pravdu za nepravilnosti koje su obeležile suđenje njenom suprugu. Njena nepopustljiva odlučnost da očisti njegovo ime ostala je nepromenjena sve do njene smrti 1994. godine. Zloglasna otmica i kasnije ubistvo deteta Lindbergh ostaju predmet ogromnih kontroverzi, služeći kao ključni trenutak u oblikovanju američkog pravnog sistema. Kao odgovor na ovu tragičnu epizodu, Sjedinjene Države su donesle zakon poznat kao “Lindberghov zakon”, koji je efikasno kriminalizovao prevoz otetih osoba preko državnih granica.
