Pero Milovanović, čovek na pragu pedesete, bio je jedan od retkih neženja u svom kraju. Svi su ga znali, po imenu, prezimenu, a i nadimku, a njegov život bio je ispunjen radom i pomaganjem drugima.
- Imao je kuću, zanat, reputaciju poštenog čoveka, ali kad bi se vratio kući, dočekivala ga je tišina. Najgore su bile večeri, kad je sedeo za stolom sam, a misli su mu se vraćale na reči njegove majke, stare i iznemogle žene: „Ko će sutra brinuti o tebi? Ko će zapaliti sveću kad mene ne bude?“ To je bilo ono što ga je lomilo više nego bilo koji fizički rad. Plašio se samoće.
Usamljenost koja se ne vidi, ali boli
Nije se bojao samoće danas, nego one koja bi mogla trajati zauvek. Život u kojem nema nikoga da te sačeka, niko ko bi te držao za ruku. A onda, na savetu svog rođaka, Pero se odlučio da pokuša nešto što je delovalo kao jedini izlaz iz njegove osamljenosti – brak preko posrednika.
Taj posrednik je obećao sigurnost, ženu koja je bila „za kuću“, skromna, koja neće tražiti luksuz. Ali to što je Pero verovao u takvu ponudu, već je bila velika greška. Iako mu je na početku delovalo ponižavajuće, misao mu se kasnije uvučila pod kožu – šta ako je to jedini način?
Novac kao poslednja nada
Tri hiljade evra, koliko je Pero platio za brak, bile su njegove ušteđene pare, koje je odložio „za crne dane“. Smatrao je da je to investicija u svoju budućnost. Iako nije znao kako žena izgleda, kakva je, ni kakve će posledice doneti ovaj brak, on je doneo odluku: „Ako uspem, imaću ženu i porodicu. Ako ne… bar sam pokušao.“
Dan koji je slomio iluzije
Kada je stajao pred svojom novom suprugom, Mirsadom, suočen s njenim hladnim pogledom i izrazom lica koji nije imao nikakvu sličnost s ljubavlju, srce mu je stalo. Bio je prevaren, ali nije znao kako da se vrati. Mirsada, žena njegovih godina, bez topline u pogledu, sa izrazom koji liči na proračun, nije ni pokušala da bude prisna. Bila je dovedena da bude samo simbol, maska, a ne prava partnerka.
Posrednik, iako je znao šta se dešava, bio je neumoljiv: „Ovo je to.“ Nema povratka, a Mirsada je odbila da ostane tamo gde nije prihvaćena. No, nije bilo objašnjenja. Para su otišle, a on je ostao s pričom koju mu je celo selo nabijalo na nos.
Sramota koja boli više od gubitka novca
Kada su se proširile glasine, svi su počeli da ga pitaju: „Jesili normalan, Pero?“ Ali najgore je bilo što nije mogao da pogleda svoju majku. Nije vikala, nije ga grdila – samo je ćutala. A to je bolelo najviše. Mirsada je otišla, pare su nestale sa njom, a on je ostao sramljen i poražen.
Povratak sa lekcijom
Otišao je u Beč, gde je radio, ćutao, i bio daleko od podsmeha. Ali, daleko od doma, upoznao je Nadu, ženu koja nije tražila ništa unapred, koja je slušala i razumela. Kada se vratio u Priboj, donio je Nadu sa sobom, ponosan i smiren. Pitali su ga: „Znači, ipak si se snašao?“
– „Jesam, ali ne parama. Već srcem,“ odgovorio je.
I tada je Pero shvatio najvažniju lekciju – brak se ne dogovara, on se gradi. Iako je skupo platio svoju grešku, na kraju je shvatio da ljubav ne može biti kupljena, ona se mora zaslužiti, graditi i gajiti.
