Kada su se u porodici Misimović iz Gradiške rodila trojica sinova, niko nije mogao ni da nasluti da će njihova imena decenijama kasnije izazivati čuđenje, smeh i rasprave po celoj Bosni i Hercegovini. Više u nastavku…
Ovi muškarci, danas odrasli i porodični ljudi, nose imena koja nose težinu istorije i ironiju jednog vremena — Karađorđe, Tito i Draža.
Njihov otac Vitomir, povratnik iz Australije, oduvek je voleo da ide protiv struje. Bio je čovek snažnih stavova i britkog jezika, iako često u sukobu sa sopstvenim idejama.
- Nije verovao u komunizam, niti je bio poštovalac Josipa Broza, ali je u inat društvenim podelama odlučio da svom drugom sinu da upravo to ime — Tito. Kažu da je to uradio s poluosmehom, svesno izazivajući i podsmehe i pitanja. Najstarijeg sina nazvao je Karađorđe, po utemeljivaču dinastije koju je poštovao, a najmlađeg Draža, po vojvodi Mihailoviću. Na taj način je u jednom domaćinstvu spojio simbole koji su, u istorijskom smislu, gotovo nemogući da žive pod istim krovom.
Tito Misimović, danas čovek srednjih godina, sećanje na detinjstvo opisuje s mešavinom osmeha i nelagode. U školi su ga često zadirkivali. „Kad nastavnik pita ko je bio Tito, svi pogledaju mene,“ priča kroz smeh. „Jednom smo brat i ja zajedno podigli ruke i rekli: ‘Tito je naš tata’. Cela učionica je prasnula u smeh, a nastavnik nije znao da li da nas pohvali ili izbaci napolje.“
- Njegovo ime pratilo ga je kroz život kao svojevrsna anegdota. Iako se nekada osećao čudno zbog pogleda koje je izazivalo, s vremenom je naučio da ga nosi sa ponosom. „Nisam birao svoje ime,“ kaže, „ali sam birao da se ne stidim zbog njega.“
Zanimljivo, upravo mu je ime u nekoliko navrata pomoglo u životu. Policajci su ga, pri rutinskim kontrolama, često puštali uz osmeh čim bi pročitali ličnu kartu. „Jednom mi je saobraćajac rekao: ‘Ma ne mogu ja da pišem kaznu Titu. To bi bilo istorijski neprimereno.’ I pusti me da idem.“
Ali nije sve uvek bilo tako veselo. Kada je došao trenutak da krsti svoje dete, sveštenik je odbio da obavi obred dok se Tito ne odrekne imena. „Rekao je da s tim imenom ne mogu u crkvu,“ priseca se. „Na kraju smo se dogovorili da me u crkvenim knjigama upišu kao Tomislava. Tako je sve prošlo mirno.“
- Tito danas živi u Glini, radi kao varioc i gradi kuću sa suprugom Zorom i decom. Kaže da ga ime više ne opterećuje, već ga zabavlja. „Zora se nije uplašila kad sam joj rekao kako se zovem. Samo je prokomentarisala da je sudbina valjda želela da Zora bude uz Tita.“
Iako njegovo ime priziva podeljena sećanja i burnu istoriju, on na to gleda sa distance. „Ljudi previše ozbiljno shvataju stvari,“ kaže. „Za mene, Tito nije ideologija, to je samo ime koje mi je dao otac iz inata i šale. Naučio sam da se život ne meri onim što piše u dokumentima, nego onim što čovek radi svakog dana.“
- Planira čak da sa porodicom poseti Kumrovec, rodno mesto Josipa Broza. „Ne zbog politike, već zbog radoznalosti,“ kaže. „Zašto da ne? Ime ne mora da znači pripadnost. Ponekad je to samo priča koju nosiš, a svako je može ispričati na svoj način.“
Priča o porodici Misimović nije samo anegdota o neobičnim imenima — to je priča o čoveku koji se usudio da se poigra sa simbolima, o sinu koji je iz tog čina nasleđene ironije izgradio sopstveni identitet i naučio da se ne plaši da bude različit.
- Kroz decenije, mnogi su pokušavali da razumeju smisao te porodične odluke. Da li je to bila šala, poruka ili prkos? Možda pomalo od svega. Ali jedno je sigurno — ta imena više nisu samo istorijska svedočanstva o sukobima prošlosti, već dokaz da ljudi mogu pronaći mir i humor u svemu, čak i u onome što je nekada delilo čitave narode.
Tito Misimović, čovek koji nosi ime koje je za jedne svetinja, a za druge rana, danas je jednostavan, tih i nasmejan radnik. Njegova priča pokazuje da identitet ne određuje politika ni istorija, već karakter i ljudskost. A možda baš u toj neobičnoj kombinaciji imena — Karađorđe, Tito i Draža — leži simbolika koja nadilazi vreme: da se iz različitosti ipak može roditi mi.
