Aleksa Šantić, jedan od najpoznatijih pesnika sa prostora bivše Jugoslavije, svoj trag u srpskoj književnosti ostavio je kroz snažno izražene emocije, nežne stihove i duboko proživljene ljubavne pesme. Njegov poetski opus oblikovan je ne samo talentom, već i ličnim iskustvima a najdublje među njima bila je priča o ljubavi prema Anki Tomlinović, ženi koja je zauvek ostala u njegovom sećanju i pesmama.
- Anka, ćerka fotografa Stjepana Tomlinovića, doselila se u Mostar sa svojom porodicom. U tom trenutku, mladi Aleksa je već bio poznat po svojoj ljubavi prema umetnosti i pisanju. Čim ju je ugledao, ostao je očaran – činila mu se kao neko ko ne pripada ovom svetu. Njena pojava, hod, pogledi, sve je to u njemu budilo uznemirenu inspiraciju i duboko uzbuđenje. Sedeo bi u blizini radnje njenog oca, strpljivo čekajući da je vidi makar na trenutak.
Njihovi susreti isprva su bili slučajni, ali s vremenom je postalo jasno da su se oboje nadali istim tim “slučajnostima”. Anka je izlazila u isto vreme, nadajući se da će se Aleksa pojaviti i prići joj. U tim šetnjama i razgovorima njihova povezanost je rasla. Zbližavali su se kroz pogled, reč i tišinu. Kada je saznala da piše poeziju, zatražila je njegove zbirke „Golub“ i „Neven“, koje je čitala sa iskrenim interesovanjem i komentarisala.
- Vrhunac tog odnosa desio se kada joj je Šantić, ne usuđujući se da joj direktno kaže šta oseća, posvetio pesmu „Ako hoćeš“. Nadao se da će ona u stihovima pronaći ono što mu je srce pokušavalo reći. Kada je pročitala pesmu, vratila mu ju je bez komentara, što ga je zbunilo. Međutim, dok je odlazila, iznenada se okrenula i uz osmeh rekla: „A što se tiče onog ‘ako hoćeš’ – hoću“, pa nestala niz ulicu. Taj trenutak bio je kao iz bajke – potvrda da su emocije obostrane.
Ipak, stvarnost im nije bila naklonjena. Mostarska sredina, puna predrasuda i strogo podeljenih društvenih slojeva i nacionalnosti, nije mogla da prihvati ljubav pravoslavnog Srbina i katoličke Hrvatice. Najveći otpor dolazio je iz pesnikove porodice. Njegova majka, ponosna i odlučna žena, nije mogla da prihvati tu vezu. Svađe su postajale sve učestalije i žešće, a pritisak nepodnošljiv. U jednom trenutku, dovela ga je ispred ikone i izrekla reči koje su mu slomile srce: „Ako je dovedeš u kuću, mrtva ću vas dočekati. Crni pokrov će vam biti svatovski veo.“
Pod težinom tih reči i nemogućnosti da izabere između majčine volje i ljubavi prema Anki, Aleksa je doneo tešku odluku. U očaju i sa slomljenim srcem, otišao je kod nje i zatražio oproštaj, rekavši da brak nije moguć. Njegova odluka je značila kraj jedne velike ljubavne priče, iako su osećanja ostala nepromenjena.
- Anka se godinu dana kasnije udala za starijeg muškarca iz Zagreba i zauvek napustila Mostar. Na dan njenog venčanja, svatovi su prolazili pored kuće u kojoj je Aleksa živeo. Stajao je na prozoru, nemo posmatrao i plakao, znajući da gubi ženu koju je najviše voleo.Ova nesrećna ljubavna priča ostala je trajno urezana u njegovim pesmama. Mnoge od najlepših i najemotivnijih stihova napisao je upravo podstaknut sećanjem na Anku. Njeno lice, njen glas i svi trenuci koje su delili, živeli su dalje kroz njegove pesme, kao svedočanstvo jedne nemoguće ljubavi.
Aleksa Šantić je preminuo 2. februara 1924. godine od tuberkuloze. Tog dana, Mostar je zaista bio obavijen tugom. Bez obzira na veru, poreklo ili političko uverenje, ljudi su ga voleli i poštovali. Otišao je čovek koji je voleo sve podjednako, a najviše – onako iskreno i potresno – voleo je ženu koju nije mogao da ima.
