Džuli Mekfeden, medicinska sestra koja je tokom svoje karijere bila uz stotine ljudi na samrti, podelila je vrlo emotivnu i duboko poučnu lekciju o životu i smrti. Kroz svoje iskustvo, Džuli je došla do zaključka da postoji jedna želja koju većina ljudi na samrti ima, a koja se često ponavlja iz dana u dan. “Volela bih da sam cenila svoje zdravlje” – ovo je rečenica koju je Džuli često čula od umirućih, i koja joj je promenila pogled na život.
- Slušajući ove reči iznova i iznova, Džuli je odlučila da i sama promeni svoj pristup životu. Počela je da piše dnevnik, u kojem se svakodnevno zahvaljivala na malim stvarima koje su joj donosile sreću. “Drago mi je što mogu da dišem, hodam okolo, mogu da osetim sunce”, navodi Džuli kao primer sitnica za koje je počela da bude zahvalna. Ove reči upućuju na to koliko ljudi često ne shvataju vrednost svog zdravlja dok ga imaju, i tek kada ga izgube, postanu svesni svega što su uzimali zdravo za gotovo.
Glavna poruka koju Džuli deli jeste kako je većina ljudi svestan svog zdravlja tek kada to zdravlje počne da opada. Često, na samrti, ljudi se kaju zbog toga što nisu cenili koliko su bili dobri fizički, što su zaboravili na zdravlje i nisu uživali u tome dok su imali priliku. “Mislim da je najveća stvar koju čujem od ljudi koji umiru to da se vajkaju što nisu cenili koliko su se dobro osećali ranije,” objašnjava Džuli.
- Njen rad u palliative care sektoru takođe joj je omogućio da primeti razlike u načinu života ljudi. Džuli ističe da je novac nešto što u velikoj meri utiče na udobnost smrti. Naime, dok mnogi ljudi umiru sami, bez prisustva porodice, bogatiji ljudi imaju privilegiju da im neko bude uz krevet poslednjih dana života. “Ljudi koji bi trebalo da brinu o vama na samrtnoj postelji je vaša porodica, ali to se ne dešava,” kaže Džuli. Nažalost, zbog ekonomskih razloga, porodica često nije u mogućnosti da bude prisutna, jer mora da ide na posao kako bi obezbedila osnovne životne potrebe.
S druge strane, ljudi koji imaju novca mogu sebi priuštiti profesionalne negovatelje, koji im pomažu da na kraju života budu okruženi pažnjom i brigom. Iako Džuli smatra da novac nije garant za sreću, ona priznaje da on omogućava udobniji i manje stresan proces umiranja. “Samo ekstremno bogati ljudi imaju tu privilegiju da plate nekoga ko će dobro da brine o njihovom voljenim koje deli par dana ili meseci do smrti,” dodaje Džuli.
- Kroz svoje iskustvo kao medicinska sestra, Džuli je naučila mnogo o životu, smrti i onome što je zaista važno. Njezin rad sa umirućim ljudima i svakodnevni susreti sa njihovim željama i žalima duboko je uticao na njen pogled na svet. Smatra da bi svi trebali ceniti zdravlje dok ga imaju, jer se tek na kraju života shvati koliko je ono važno. Takođe, smatrala je da je potrebna veća pažnja na porodicu i međuljudske odnose, jer je samo bliskost sa voljenim osobama zaista važna na samrti.
U zaključku, Džuli Mekfeden svojim iskustvom pokazuje da je zdravlje pravo bogatstvo i da se mnogo toga u životu uzima zdravo za gotovo. Svakodnevno zahvaljivanje za male stvari koje činimo za svoje telo može biti korak prema srećnijem životu. Na kraju, novac možda ne može kupiti sreću, ali sigurno može pružiti komfor na kraju života, što je nažalost privilegija samo onih s velikim imanjem. “Žaljenje zbog necenjenja zdravlja” je najčešća želja koju Džuli čuje od ljudi na samrti, i ona poziva sve nas da ne čekamo kraj kako bismo shvatili vrednost onoga što imamo danas.
