Patrijarh Pavle, iako već dugo nije među živima, i dalje ostaje simbol skromnosti, mudrosti i duhovne snage.
- Njegove reči i danas imaju moć da dotaknu ljude, naročito one koji se suočavaju sa bolom i nesrećom. Jedna priča, koju je u emisiji ispričao profesor Nenad Gugl, često se prenosi kao podsećanje da život nije samo naš izbor, već i odgovornost.
Priča se odnosi na majku koja je izgubila sina, a njegov odlazak bio je posebno bolan jer je sam sebi oduzeo život. U trenutku očaja, majka je tražila utehu i odgovor, pa se obratila svešteniku. Znala je da se po pravilima Crkve ne može služiti opelo onima koji su digli ruku na sebe, ali je ipak želela da čuje reč nade. Sveštenik joj, nemoćan da joj udovolji, savetuje da potraži Patrijarha Pavla.
Majka je čekala satima ispred Saborne crkve, drhteći i od tuge i od nade. Kada ga je ugledala, skupila je snage da mu priđe i postavi pitanje koje joj je palilo dušu: može li njenom maloletnom sinu da se održi opelo, iako se ubio? Pavle je zastao, kao da u svojoj tišini traži pravi odgovor. Nije se upuštao u duge besede, nije govorio o kanonima, ni o pravilima. Samo je izgovorio tri reči: „Život je dužnost.“
Te reči, jednostavne i kratke, majci su odjednom osvetlile sve. Razumela je da život nije nešto što pripada samo nama, niti je pravo koje možemo sami da ukinemo. To je dar, ali i obaveza, poverena od Boga. Onaj ko ga nije sam dao – ne može ni sam da ga oduzme. I baš u toj misli ogleda se Pavlova snaga: u jednostavnosti koja je više govorila od hiljadu rečenica.
- Ono što ovu priču čini večnom jeste univerzalnost poruke. Svako, makar jednom, oseti težinu života. Ljudi su skloni da veruju kako sami gospodare svojim postojanjem, ali ovakvi trenuci nas podsećaju da postoji dublji smisao. Pavlove reči nisu bile osuda, već poziv na razumevanje – život, ma koliko bio težak, nije naše privatno vlasništvo, već sveta obaveza.
Slične poruke nalazimo i u rečima drugih duhovnika. Kako piše Pravoslavlje – list Srpske Patrijaršije, često se isticalo da Hristos nije došao da ukine ljudsku patnju, već da joj podari smisao. Upravo u toj perspektivi, Pavlove reči zvuče kao lekcija: nije dužnost da sve bude lako, već da se nosi ono što nam je dato.
Emocija koja obavija ovu priču ne može se meriti pravilima ni teološkim objašnjenjima. Ona je više od dogme – to je glas ljubavi i saosećanja. Pavle je bio poznat po svojoj blagosti, skromnosti i duhovnoj čistoti. Ljudi ga i danas pominju ne samo kao patrijarha, već kao čoveka koji je umeo da govori srcem. Upravo zbog toga njegove reči i dalje žive.
- U domaćim medijima, poput portala RTS Religija, više puta su podsećali na njegove poruke. U emisijama i arhivskim snimcima, može se čuti koliko je jednostavnim izrazima znao da objasni ono što se čini neobjašnjivim. Govorio je tiho, ali svaka reč imala je težinu. Ta tišina, ispunjena smislom, činila je da ljudi poveruju da gledaju u čoveka koji je svet.
Majčina bol u priči je ogroman teret, ali njeno iskustvo prenosi lekciju svima. Pavlove reči nisu uperene samo njoj, već svakome ko pomisli da je kraj rešenje. One upozoravaju i podsećaju: nije na nama da odlučujemo o kraju, jer nismo mi izvor života.
I domaći izvori poput lista Politika često pišu o njegovoj duhovnoj zaostavštini. Oni podsećaju da je Pavle i u trenucima kada je bio na čelu Crkve živeo krajnje skromno – putovao je gradskim prevozom, popravljao svoje cipele, i izbegavao luksuz. Takav način života davao je dodatnu težinu njegovim rečima. Kada čovek koji nema ništa govori o dužnosti i smislu života, jasno je da govori iz iskustva, a ne iz teorije.
Priča o majci i njenom sinu danas služi kao opomena, ali i kao uteha. Ljudi je prenose jedni drugima, jer u tim trima rečima osećaju snagu. „Život je dužnost“ postala je izreka koja prelazi granice religije i može da se primeni u svakodnevnom životu. Ona podseća da postoje obaveze koje prevazilaze trenutne osećaje i da svaki dah koji imamo nosi u sebi smisao, čak i kada ga mi ne vidimo.
Na kraju, ostaje utisak da Patrijarh Pavle i posle smrti živi kroz svoje poruke. Njegove reči su deo kolektivnog sećanja, a ovakve priče vraćaju ljude na ono što je suštinsko. Kada se suočimo sa tugom, očajem ili pitanjem o smislu, setimo se njega – čoveka koji je znao da u tri reči kaže sve.
