Dok većina ljudi misli da se umor rešava snom i odmorom, postoje oni čiji se osećaj iscrpljenosti ne menja ni posle dana, nedelja, pa čak ni godina odmora. U današnjem članku vam donosimo jednu jako zanimljivu priču i ako je Ina Ignjatović iz Ćuprije je jedna od tih osoba. Njena životna priča predstavlja borbu sa hroničnim umorom, stanjem koje može potpuno onemogućiti normalan život, a često ostaje nediagnostikovano i neshvaćeno – kako od strane lekara, tako i od strane okoline.
Godine u neizvesnosti: Kad telo traži pomoć, a medicina ćuti
Sve je počelo naizgled bezazleno – povremeni umor, nelagodnost, temperatura. Međutim, stanje se pogoršavalo.
“Stalno sam bila umorna, to je bio umor koji ne prolazi kada odspavate,” rekla je Ina, prisećajući se početka svoje borbe.
Njeni simptomi su se vremenom nizali kao lavina koja ne staje. Među njima su bili:
-
Varijacije krvnog pritiska
-
Temperatura od 37,2°C koja je trajala mesecima
-
Stalne infekcije
-
Bolovi u mišićima i zglobovima
-
Osećaj iscrpljenosti i psihofizičke slabosti
Uprkos brojnim analizama, posetama lekarima i konsultacijama sa specijalistima, ništa konkretno nije pronađeno. Vraćali su je kući uz rečenicu: “Nije ti ništa, odmori se.” I tako je počela petogodišnja borba sa nepoznatim neprijateljem.
Nevidljiva bolest i sumnja u sebe
Poseban teret nosila je činjenica što je sve ukazivalo da je „zdrava“. Rezultati analiza su bili u granicama normale. Jedini pokazatelj da nešto nije u redu bile su visoke vrednosti antitela na više virusa, čak njih deset, od kojih su za šest registrovani nenormalno visoki IgG nivoi.
“To su bili virusi koje sam preležala još u detinjstvu, ali titar nije smeo da ostane visok – trebalo je da opada. Tako su shvatili da nešto nije u redu, ali nisu znali šta.”
Istovremeno, suočavala se sa nerazumevanjem iz šire okoline. Iako su članovi porodice pokazivali podršku, ljudi van kuće su često mislili da preuveličava ili da je problem „u glavi“.
“Odem i kod psihijatra, sve u redu. A meni i dalje nije dobro.”
Konačno svetlo posle pet godina tame
Preokret je došao zahvaljujući prijateljici koja je čula dr Branka Milovanovića, stručnjaka za sindrom hroničnog umora, u jednoj televizijskoj emisiji. Ina je odmah odlučila da ga kontaktira.
I tada se desilo ono što je čekala godinama – konačna dijagnoza.
“Bila sam u pozitivnom šoku. Srećna. Samo da neko napokon kaže: ‘Da, to što osećaš je stvarno.'”
Početkom terapije stvari su počele da se menjaju. Nije se radilo o čudesnom izlečenju, već o postepenom povratku u život:
-
Bolovi su se smanjili
-
Energija se vratila
-
Mogla je da funkcioniše, da ustaje i ide na posao
-
Mentalno stanje se stabilizovalo
“Morala sam da se priviknem na činjenicu da simptoma više nema. Kada dugo živite u takvom stanju, strah od povratka postane vaša svakodnevica.”
Zaključak: Važno je verovati sebi – i tražiti odgovore
Priča Ine Ignjatović nije samo svedočenje o medicinskoj borbi. To je priča o veri u sopstvena osećanja, o upornosti i važnosti da se ne odustane kada nema jasnih odgovora.
Sindrom hroničnog umora je stvaran. Iako se možda ne vidi na rezultatima krvi ili magnetne rezonance, njegovi simptomi razaraju svakodnevicu.
Ina danas živi sa minimalnim tegobama, ali s ogromnom snagom i empatijom. Postala je i predsednica Udruženja pacijenata sa hroničnim umorom, kako bi pomogla drugima da ne prođu isti put u tišini.
“Najveći lek nekad je samo – razumevanje.”
