Zozija je oduvek volela da provodi vreme sa svojim dedom Valterom. Još dok je bila mala, on bi joj svakog dana čitao knjige…….
— glasom punim emocija, kao da svaku rečenicu proživljava iznutra. Bilo je u tim trenucima nečeg magičnog, nečeg što je spajalo generacije.
Ali poslednjih nekoliko godina sve se promenilo — Valter je izgubio vid. Od tada je svet knjiga postao tiši, a uloga pripovedača prešla je na njegovu unuku. Sada je ona bila ta koja je čitala njemu, svojim jasnim glasom vraćajući boje u njegov mračni svet.
- Jednog toplog letnjeg popodneva, odlučili su da promene rutinu. Umesto već poznatih klasika, Zozija je rešila da pronađe nešto drugačije na staroj polici u dnevnoj sobi. Police su bile pune prašine, ali i uspomena. Dok je rukom prelazila preko starih korica, pogled joj je pao na crvenu knjigu bez naslova. Bila je izbledela, gotovo neprimetna, ali kada ju je dotakla, imala je čudan osećaj — kao da ta knjiga već dugo čeka upravo nju.
Donela ju je dedi, koji je, po zvuku njenih koraka, odmah znao da je nešto pronašla. „Šta si to uzela, dušo?“ upitao je blagim glasom. „Knjiga bez imena,“ rekla je nasmešeno. „Ali topla je, kao da ima svoju priču.“
- Valter je oprezno prešao prstima preko korica i na trenutak zastao. Na njegovom licu pojavila se senka sećanja. „Ovo… ovo sam dobio davno,“ promrmljao je. „Poklonila mi ju je Margaret. Bila je moja prva ljubav. Nikada je nisam pročitao. Bilo je previše bola u tom sećanju.“
Zozija je osetila kako se soba utišala. Čak se i starinski sat na zidu činio sporijim. „Deda,“ tiho je rekla, „da li želiš da ti pročitam?“ Valter je klimnuo glavom.
- Odmah po prvim redovima, vazduh u sobi se promenio. Knjiga je bila više od priče — bila je ispovest srca. Rečenice su bile nežne, iskrene, i zvučale su kao nečiji dnevnik. Zozija je čitala, a Valter je ćutao, ali njegovo lice govorilo je više od bilo koje reči. I onda, iznenada, nešto je ispalo između stranica. Tanka, požutela koverta.
Zozija ju je polako otvorila. „Deda, ovo je pismo… od nje,“ šapnula je. Valter je zadrhtao. Nije mogao da vidi, ali svaka ćelija u njegovom telu osetila je da se pred njima nalazi nešto važno.
- Zozija je počela da čita. Slova su bila blago izbledela, ali smisao je bio jasan. Margaret je pisala o svojoj bolesti. O tome kako je, dok su bili zajedno, počela da gubi vid. Nije želela da mu bude teret. Plašila se da će, ako mu kaže istinu, on žrtvovati svoj život za nju. I zato je otišla bez objašnjenja. „Volela sam te više nego sebe,“ pisalo je u poslednjem redu.
Dok je slušao, Valterove oči, iako slepe, zasuzile su. „Mislio sam da me je ostavila bez reči. A zapravo me je volela toliko da je nestala da me zaštiti,“ izgovorio je jedva čujno.
Sutradan je Zozija zamolila roditelje da pokušaju pronaći adresu sa kovertе. Na veliko iznenađenje, rođaci Margaret i dalje su živeli u istoj kući. Rekli su im da je Margaret sada u domu za stare, u istom gradu. Valter je dugo ćutao kada je to čuo, a onda rekao samo jedno: „Moram da je vidim.“
- Nekoliko dana kasnije, Zozija je držala dedu za ruku dok su ulazili u dom. Bio je uzbuđen, ali i uplašen. Nije znao kako će reagovati. Kada su ušli u sobu, pored prozora je sedela starija žena sa srebrnom kosom i blagim osmehom. Valter je tiho izgovorio: „Margaret?“
Žena je zadrhtala, a zatim se nasmešila kroz suze. „Valter? Da li je to stvarno tvoj glas?“ On je prišao i uhvatio joj ruku. Držali su se dugo, ćuteći, dok su im lica bila okrenuta jedno ka drugom — iako nijedno od njih dvoje nije moglo da vidi.
- Razgovarali su satima. Podsećali su se mladosti, delili priče koje nikada nisu završili. Smejali se i plakali, preplićući rečenice i tišinu kao da pokušavaju nadoknaditi izgubljene godine. U jednom trenutku, Margaret je rekla: „Znaš, možda je dobro što više ne vidimo. Jer sada te vidim onakvog kakav si bio — mlad, hrabar i nasmejan.“ Valter se nasmejao i odgovorio: „I ja tebe vidim onako kako te pamtim — onog leta, pod onim starim drvetom.“
Kada su se vratili kući, Zozija je pitala dedu kako se oseća. On se nasmešio i rekao: „Znaš, dušo, ponekad život ne briše priče — samo ih odloži dok ne dođe pravi trenutak. Ljubav ne nestaje. Samo čeka. A kad se vrati, bude tiha i sigurna, kao da nikada nije ni odlazila.“
- Valter i Margaret nastavili su da se viđaju. Često su sedeli jedno pored drugog, držeći se za ruke i slušajući kako im Zozija čita istu onu knjigu koja ih je ponovo spojila. Ona više nije bila samo predmet sa police, već most između prošlosti i sadašnjosti.
I tako su dve duše, koje su jednom izgubile svetlo, pronašle put nazad — vođene glasom jedne devojčice i snagom ljubavi koja nije poznavala vreme.
