Til, mladić iz Nemačke, tada samo petnaestogodišnjak, u jesen 2017. godine odlučio je da napusti svoj dom. Bez reči, bez oproštaja, uzeo je samo nekoliko komada odeće, 300 evra, i – zamisli – Plej Stejšn. Dok su se druga deca spremala za školu, on je spremao svoj beg. Ta njegova odluka izazvala je šok i tugu u porodici, a policija je mesecima – pa i godinama – tragala za njim, bez ikakvog traga.
- E, moj narode, čudo ti je ovaj život… Nekad te muka natera da pobegneš od svega, da se sakriješ od sveta, a nekad ti srce rekne – vrati se kući. Tako ti je i ova priča što ću ti sad ispričat. Nije izmišljena, nije bajka, već prava životna tuga i nada u isti mah. Mladić, dete još bio, pobeg’o u beli svet, a sad – posle punih sedam godina – vratio se, živ i zdrav, k’o da je iz groba ustao. Evo ti sad red po red, sve kako je bilo…
Razlog njegovog bega bio je vršnjačko nasilje. Til je trpeo maltretiranje i psihičko zlostavljanje od strane školskih drugova. Zadirkivali su ga, vređali zbog njegove telesne građe, i svakim danom mu je, kako je rekao, “duša tonula sve dublje”. Nije imao snage da to podeli s roditeljima, pa je odlučio – da nestane. “Želeo sam da budem nevidljiv”, rekao je u jednom od intervjua, sada kad se napokon oglasio.
- Njegovo prvo odredište bio je Lingen, grad u Donjoj Saksoniji, gde je planirao da pronađe utočište kod prijatelja koga je upoznao putem interneta. Ali tu nije našao ni sigurnost, ni podršku. Obratio se i lokalnoj Kancelariji za mlade, ali su ga – kako je ispričao – ignorirali. Neshvaćen i razočaran, odlučio je da krene dalje – još dublje u neizvesnost.
Ubrzo je završio u Dizeldorfu, gde je počeo da živi kao beskućnik. Spavao je po železničkim stanicama, ulicama, sam, gladan i prepušten sebi. Ali kako to život zna da spoji ljude, sreo je dvojicu momaka u sličnoj nevolji. Zajedno su formirali neku vrstu male zajednice i nastanili se u napuštenoj hali u jednoj industrijskoj zoni. Delili su sve – hranu, odeću, i nadu. “Nas troje smo se držali kao braća”, rekao je Til, ističući da se nisu upuštali u kriminal i da su, koliko god su mogli, živeli pošteno.
U jednom trenutku, čuli su za mogućnost rada u Berlinu, pa su se preselili tamo. Posao je bio neformalan, bez ugovora, bez ikakve zaštite. Til je svakodnevno strepeo da će ga neko prepoznati ili prijaviti. Živeo je godinama bez zdravstvenog osiguranja, stalno na ivici, stalno u strahu. Ipak, nije odustajao. Preživljavao je, borio se, i sanjao dan kada će moći da se vrati kući.
- Preokret se dogodio u leto 2022. godine, kada se njegov nestanak ponovo našao u centru pažnje. U jednoj emisiji ponuđena je nagrada od 5.000 evra za informaciju o njegovom mestu boravka. To je bio trenutak koji ga je naterao da se zamisli. Nostalgija, krivica, i čežnja su ga polako nagrizali. Počeo je da razmišlja o roditeljima, o prošlosti koju je ostavio.
I onda, u aprilu 2025. godine, odlučuje – vreme je. Sa pozajmljenog telefona, šalje poruku svom ocu. Reči nisu bile patetične ni teške. Samo je rekao istinu. I ono što je najlepše u celoj priči – roditelji mu nisu zamerili. Nisu ga pitali zašto, nisu ga grdili. Samo su bili – srećni. Jer je njihov sin opet kod kuće.
Nakon povratka, Til se nije zatvorio u sobu niti izolovao. Naprotiv, počeo je da pomaže roditeljima, najviše u radovima oko šupe i dvorišta. Počeo je da obnavlja odnose s porodicom, da pokušava da nadoknadi izgubljene godine. “Sada sam ovde, i uživam u miru i tišini”, rekao je, sa smirenim glasom i tišinom koja govori više od hiljadu reči.
- Ova priča je više od puke hronike jednog nestanka. To je svedočenje o ranjivosti mladih, o posledicama koje emocionalno nasilje može da ostavi, i o tome kako sistem ponekad zakazuje. Ali je istovremeno i priča o nadi, o tome da se čak i iz najdublje tame može pronaći put ka svetlu. Til je danas simbol borbe, ali i snage porodice – jer, na kraju, kuća i ljubav uvek ostanu tamo gde si ih ostavio.
Ako ikad pomisliš da si sam ili da ne postoji izlaz – seti se Tila. Jer negde, neko te čeka, i sve dok imaš srce koje ume da prašta, nikad nije kasno za novi početak.
