Nakon velikog praznika Vaskrsenja,koji hrišćani slave s dubokim poštovanjem i radošću, dolazi dan kada se vernici okreću svojim najmilijima koji više nisu među živima. Kako nam je poznato devetog dana posle Vaskrsa, vjernici, a posebno žene hrišćanke, odlaze na groblja kako bi se prisetile svojih pokojnika, da se pomole za njih i da im na simboličan način prenesu vest o pobedi života nad smrću.
- Ovaj čin ima posebno mesto u narodnoj i duhovnoj tradiciji. Žene, često obučene u skromne odežde, s dubokom tišinom i dostojanstvom, odlaze na grobove. One ne dolaze samo da zapale sveće ili polože cveće, već da sa sobom ponesu ono najvažnije – molitvu i unutrašnju tišinu koja povezuje svet živih sa svetom onih koji su preminuli. Vaskrs, kao praznik svetlosti i nade, pruža savršen trenutak da se još jednom izrazi ljubav prema onima kojih više nema u telesnom obliku, ali koji ostaju u duhovnoj vezi sa onima koji ih pamte.
U narodnoj tradiciji, ovaj dan je poznat i kao Pobusani ponedeljak, iako se, u zavisnosti od kraja i običaja, obeležava i drugim danima u nedelji. Naziv potiče od reči „pobusati“, što znači prekriti zemlju, odnosno urediti grobove. Ljudi donose cveće, grančice, a nekada i mlade biljke, kojima simbolično „pobušavaju“ zemlju iznad pokojnikovih ostataka. Ovaj gest ima više značenja: sa jedne strane, on je čin poštovanja i sećanja, dok s druge strane predstavlja i veru u obnovu i život večni, baš kao što priroda obnavlja sebe u proleće.
- U hrišćanskoj veri, smrt nije kraj, već prelazak – početak jednog novog života, koji je oslobođen bola, tuge i telesnih ograničenja. Taj prelazak nije gubitak, već preobrazba, a Vaskrsenje Hristovo upravo svedoči o tome. Zato vernici sa radošću posećuju grobove, ne u očaju, već u tihoj nadi i molitvenoj povezanosti sa onima koji su otišli.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović, duboko promišljajući o značaju ovakvih običaja, pisao je da se ovim činom ženama daje sveta dužnost: da objave vaskrslog Hrista onima koji su fizički napustili svet, kao i da pokažu da je ljubav jača od smrti. Žene koje dolaze na groblja simbolizuju mironosice, one žene iz jevanđelja koje su prve došle na Hristov grob i prve primile vest o Njegovom vaskrsenju. Upravo kroz taj čin žene u savremenom svetu obnavljaju svoju duhovnu ulogu i prenose tu svetlost i na svoje bližnje.
- Takođe, u tim danima na grobljima se često okupljaju porodice, pale se sveće, deli se hrana siromašnima, i izgovaraju se reči mira i nade. Sve je prožeto dubokom duhovnošću, ali i osećajem zajedništva, jer smrt nikada ne bi trebalo da razdvoji one koji su bili povezani ljubavlju. Naprotiv, ovakvi dani podsećaju da se duhovna veza nikada ne prekida.U ovom običaju ogleda se i duboka simbolika praznika nad praznicima, jer sve ono što se čini u ovim danima jeste produžetak radosne poruke Vaskrsa: da smrt nije kraj, da se život nastavlja, i da postoji obećanje večnog života. Pobusani ponedeljak i posete grobovima nisu žalobni već radosni, jer kroz njih Hristova pobeda nad smrću postaje lična pobeda svakog vernika koji veruje u vaskrsenje i večni život.
Na kraju, ovaj čin nije samo narodna tradicija – on je spoj vere, poštovanja, molitve i nade. Kroz skromne korake ka groblju, tihe reči molitve, i tihu svetlost sveće, vernici šalju poruku: nismo vas zaboravili, niste nestali, samo ste otišli napred. I baš kao što su prve mironosice saznale za prazni grob, tako i današnje žene, sledeći njihovu veru i hrabrost, prenose poruku vaskrsenja svima, pa čak i onima koji počivaju u tišini zemlje.
