Protok vremena, bezbroj dana i noći posvećenih maloj prodavnici, doneli su mi mnogo lekcija o životu, strpljenju i poverenju. Oduvek sam sanjao o otvaranju vlastitog biznisa, bez velikih investicija ili početnog kapitala, verujući da je jedina tajna uspeha upornost.
- I nakon mnogo godina, otpočeo sam svoj san – otvorio sam malu, toplu prodavnicu mešovite robe. Moj tim čine ljudi velikog srca, provereni kroz godine i krizne trenutke. Zajedno smo preživeli nestanke struje, nervozne kupce, a često i teške finansijske dane kada kasa nije nosila ni najmanje osmeha. Moji zaposleni nisu bili samo kolege; oni su postali moja porodica. I dok je sve izgledalo idealno, ujedno su počeli da se javljaju neobični, misteriozni problemi koji će promeniti sve što sam znao o svom poslovanju.
Počelo je naizgled bezopasno, jednim sitnim nestankom — svaki dan su nestajale banane. Ispostavilo se da nije bila samo ta voćka u pitanju. Kroz neko vreme počele su da nestaju i jabuke, kruške, pa čak i mango. Očigledno je neko biralo samo najlepše, najzrelije plodove, one koji su mamili pogled sa police. Počeo sam da sumnjam da li je možda problem u skladištu, u sistemu evidencije, ili je nešto drugo u pitanju? Nisu postojali jasni odgovori, a nestanci su postajali sve učestaliji i očigledniji. Prvo sam verovao da možda samo nisam dobro brojao, ali s vremenom, osećaj sumnje postao je sve jači.
- Ta tanka linija između poverenja i sumnje počela je da se topi. Razgovarao sam sa zaposlenima, svi su se zakleli da ništa nisu uzeli, a njihova uveravanja su bila toliko ubedljiva da sam počeo da sumnjam u sebe. Postavljao sam sebi pitanje: da li sam ja nešto pogrešno prebrojao? Da li je moguće da sam postao zaboravan? Taj osećaj nesigurnosti, kada te tvoj sopstveni kompas počne izdavati, nije lako podneti. Počeo sam da sumnjam u ljude koje volim, a da nisam ni sanjao da je istina mnogo nevina i neobična nego što sam mogao da zamislim.
I tako, jednog dana, donio sam odluku koja će zauvek promeniti dinamiku u mojoj maloj radnji. Postavio sam skrivenu kameru. Ništa nisam rekao nikome, čak ni svom najboljim prodavcu. Nameravao sam samo da dođem do istine. Noć odluke je bila teška. Zamišljao sam razne scenarije, ali nisam mogao ni sanjati šta ću ujutro videti na snimku. Uzbuđenje mi nije dozvolilo da spavam, ali kad je došlo jutro, preplavio me šok. Na ekranu je jasno bila snimljena scena koja je u tom trenutku izgledala kao iz neke bajke, ali prava istina bila je pred mojim očima.
Na snimku je jasno bilo vidljivo: kroz zadnja vrata, koja su očigledno bila ostavljena nedovoljno zatvorena, ušla je… majmunica. Da, pravi majmun, živahno i sa nekom nevinošću koja je odzvanjala kroz svaki njen pokret. Pomirisala je voće, odabrala savršene plodove, pa ih pažljivo jela. U jednom trenutku je uočila kameru, a njen pogled je bio pun znanja i poverenja. U tom trenutku sam shvatio – bio sam u pravu, ali istina koju sam otkrio bila je mnogo lepša i nevina nego što sam mogao da zamislim.
- Kroz nekoliko dana, nakon što sam pogledao snimak više puta, smiren, odlučio sam da preduzmem sledeći korak. Srce mi je bilo puno, ali trebalo je da se suočim sa stvarima. Pošao sam ranije na posao, stao sam kod zadnjih vrata i čekao. Srce mi je bilo u grlu, ali onda, iznenađujuće, ona je došla. Došla je, kao da je najnormalnija stvar na svetu. Pogledala me je, i gotovo sam mogao da osetim komunikaciju među nama. Ispružio sam ruku i ponudio joj bananu. Tišina je trajala nekoliko trenutaka, a onda je sa nekom nežnošću, gotovo nesvesno, uzela. Pogledala me, i tada sam video ono što nikada nisam znao — majmunica nije bila samo gladna, ona je zapravo bila zahvalna.
Od tog dana, nasmejani, počeli smo zajedno sa našim novim “kupcem”, kojeg smo od tada zvali Fru-Fru. Napravili smo dogovor: više neće krasti, a mi ćemo joj ostaviti malo voća svaki dan. Dovoljno da bude sita, ali i da zna da je dobrodošla. Nismo se više plašili da je ona naš “lopov”, već smo postali svesni da je ona samo bila biće koje je tražilo mesto i ljubaznost u svetu koji je, izgleda, bio spreman da je odagna. Ovaj dogovor je promenio sve u mojoj maloj prodavnici. I nestanci su prestali. Fru-Fru bi svaki dan došla, pozdravila nas pogledom i uzela voće koje smo joj ostavili.
- Naučio sam veliku lekciju: ponekad istina ima neobičan oblik. Istina može biti krznena, sa dugim repom i pogledom punim poverenja. Pre nego što posumnjamo u ljude do kojih nam je stalo, treba da se setimo da istina ne dolazi uvek u obliku koji očekujemo. Nikada nisam prestao da verujem u ljude oko sebe, a najlepši trenutak svakodnevnog života je onaj kada Fru-Fru dođe, sedne i uživa u svom voću, znajući da je prihvaćena.
