Nekad čovek pomisli da sa komšijama deli samo ogradu i par reči preko tarabe, ali onda dođe trenutak kada shvati da mu upravo taj odnos može doneti i brigu i stres…..
Tako je i jedan domaćin doživeo nešto što ga je, umesto da nasmeje, nateralo da se zapita gde su granice ljudske pristojnosti.
Sve je počelo nečim što je naizgled sitnica.
Vraćao se kući i zatekao produžni kabl kako visi iz garaže njegovog komšije i ulazi pravo u njegovu utičnicu. Isprva mu se činilo da je to neka greška, možda nesporazum ili trenutna potreba. Isključio ga je bez mnogo razmišljanja i nastavio svoj život. Ali, kada se to ponovilo, više nije mogao zatvarati oči. Komšija je svesno koristio njegovu struju.
Kada ga je upitao o čemu se radi, dobio je samo osmeh i rečenicu da je to sitnica, da potrošnja vredi tek nekoliko feninga. I tu je došao trenutak koji ga je zaboleo. Nije bilo važno koliko je struje potrošeno, već činjenica da neko bez pitanja poseže za tuđim. U njegovim očima, to nije bila šala ni mala stvar, već nedostatak poštovanja.
Pokušao je da problem reši mirno. Umesto da se svađa, stavio je zaključavajući poklopac na utičnicu. Mislio je da će time jasno pokazati gde su granice i da će stvar tu stati. Ali, umesto da se izvini ili da pronađe svoje rešenje, komšija je otišao korak dalje. Jednog jutra u poštanskom sandučetu dočekala ga je poruka – sused ga moli da ostavlja kapiju otključanu kako bi mogao ulaziti u njegovo dvorište i puniti električni bicikl u zatvorenom prostoru kada je kiša.
Čitajući te redove, nije znao da li da se nasmeje ili da se zabrine. Takav zahtev bio je potpuno van razuma. Zar je moguće da neko može tražiti pravo da ulazi u tuđu kuću, samo zato što mu je uskraćen kabl?
Ipak, domaćin nije želeo otvoreni sukob. Predložio je kompromis – da podele trošak i angažuju električara koji bi postavio novu spoljašnju utičnicu na komšijinoj kući. To bi rešilo problem jednom zauvek i pokazalo da se dogovorom sve može rešiti. Ali ni to nije prošlo. Komšija je odbio i umesto dogovora počeo pričati po kraju da ima škrtog suseda, čoveka koji ne zna da podeli.
U takvoj situaciji najteže je ostati miran. Svi volimo da komšije o nama misle lepo, jer s njima delimo prostor, svakodnevicu i pogled sa prozora. Ali kada neko počne da širi glasine i da vas predstavlja kao sebičnu osobu, iako ste samo zaštitili ono što je vaše, čovek se oseti povređeno.
Sve to pokazuje koliko su granice važne. Kada se one ne postave na vreme, lako se dogodi da drugi misle kako imaju pravo da koriste tuđe. I nije tu problem u struji, ni u računu, ni u biciklu. Problem je u stavu da se tuđe može uzeti bez pitanja.
Domaćin je mogao odmah prijaviti krađu nadležnim službama, ali to nije učinio. Nije želeo da se odnosi sa susedom pretvore u rat. Hteo je da zadrži mir, ali da jasno pokaže da njegovo ostaje njegovo. Njegov postupak nije bio znak škrtosti, već pokušaj da sačuva dostojanstvo i sigurnost u sopstvenom domu.
Ova priča pokazuje koliko brzo sitnica može prerasti u ozbiljnu napetost. Sve je krenulo od običnog kabla, a završilo se osećajem narušenog poverenja i lošim pričama koje kruže po naselju. Komšija koji traži da mu se ostavlja otključana kapija otišao je predaleko. A domaćin koji se trudi da na miran način postavi granice uradio je jedino što je mogao.
Pouka je jasna – nije škrtost čuvati svoje. Škrtost je očekivati od drugih da daju ono što pripada njima, samo zato što se nama ne daje da rešimo svoj problem. Poštovanje tuđeg je osnov zdravih odnosa, a kada ono izostane, svaki kontakt postaje težak.
Na kraju, ostaje pitanje: koliko bismo mi sami bili spremni da trpimo? Jer ako se jednom pređe granica bez posledica, sledeći put može biti još gore. Zato je važno na vreme reći „ovo je moje“ i čuvati mir, ali i dostojanstvo
