Bilo je to jedno od onih trenutaka koji se zauvek urežu u sećanje. Zvuk šamara koji je odjeknuo kućom bio je poput pucnja iz vatrenog oružja.Više u nastavku članka………
- Obraz mi je goreo, suze su bile na ivici, ali nisam ih pustila. Nisu zaslužili da vide kako me povređuju. Svekrva je stajala pred mnom, njene oči su bile pune mržnje, dok je njena ruka bila još uvek podignuta. Zaova, ona koja je uvek gledala sa strane i smeštala noževe u moj leđa, pljunula me je na pod.
„Patetična si,“ prosiktala je s tolikom zlobom da sam jedva obuzdala potrebu da je oteram iz svog života zauvek. Tri godine sam trpela njihove uvrede, sabotaže, njihovo neprestano ponižavanje. Bilo je to kao postepeno trovanje mog duha, ali nisam im dopuštala da to primete. Ubeđivala sam sebe da će se stvari promeniti, da ću na kraju postati „dovoljna“ za njih, da će me prihvatiti. Ali tada sam shvatila: Nikada neću biti dovoljna za njih, i oni to nikada neće poštovati.
- I kada sam pomislila da je došao trenutak da izgovorim ono što sam godinama gutala, vrata su se iznenada otvorila. Marko, moj muž, ušao je u sobu. Njegova figura popunila je vrata, a pogledi koje je uputio bili su poput noža. Dva tjedna me je ignorisao, a sada je bio tu, na pravom mestu, u trenutku kada sam ga najviše trebala. Pogledao je svekrvu, zaovu, i mene. Soba je zadrhtala. Tišina je bila teža od bilo kakvih reči. Svekrva je povukla svoju ruku s mog obraza, a zaova je, kao obično, ustuknula. Srce mi je brže kucalo.
„Šta se ovde dešava?“ Markov glas bio je tih, ali suviše hladan. Njegov ton je bio toliko leden da je sve delovalo još strašnije. I svekrva je prva pokušala da se izvuče, objašnjavajući: „Ništa, sine, samo smo razgovarale.“ No, svi su znali da nije bilo samo razgovora.
Marko je koraknuo napred, pogledao me i primetio crvenilo na mom obrazu i pljuvačku na podu. Njegove ruke su se stisle, oči su mu postale tamne od besa. „Razgovarale?“ ponovio je sa sve većim gnevom. Zaova je pokušala da izgovori nešto, ali bila je previše zbunjena da bi nešto rekla.
„Provocirala?“ Marko je okrenuo pogled prema meni. Zadrhtala sam. Tri godine sam ćutala. Tri godine sam bila nemoćna pred njihovim zlostavljanjem. Ali sada nisam mogla više da ćutim.
„Ne, Marko,“ rekla sam odlučno, glasom koji je sada bio snažan, jasan. „Dosta je. Dosta ponižavanja. Dosta njihovog maltretiranja. Ili ću imati brak sa tobom, ili ću imati njih – oboje ne možeš imati.“
Tišina je bila teža nego ikada. Svekrva je postala bleda, a zaova je stisnula vilicu. Marko nije pomerao pogled s mene. Zatražio je odgovor od svoje majke: „Da li si je ošamarila?“
„Da,“ odgovori svekrva, nesvesna šta će njene reči izazvati.
Marko je duboko udahnuo i okrenuo se prema svojoj sestri: „A ti? Jesi li je pljunula?“ Zaova je šutela. Pogled na pod bio je dovoljan odgovor.
Marko je ustao, pokazao prema vratima. „Obe napolje. Odmah.“
Svekrva je odmah počela da mrmori nešto sebi, bez obzira što je imala suze u očima. Zaova je prošla pored mene bez reči, ali njen pogled bio je pun gneva i mržnje.
Kad su vrata zatvorena, soba je ostala tiha. Marko je prišao, nežno dodirnuo moj obraz, na kojem se još uvek osećao trag šamara. „Žao mi je,“ šapnuo je.
Suza mi je skliznula niz lice, ali to nije bila suza bola. Bile su to suze olakšanja. „Hvala ti što si izabrao mene,“ šapnula sam.
„Nisi samo moj izbor,“ rekao je, privukavši me k sebi. „Ti si moja porodica.“
- Te noći, dok smo sedili zajedno na kauču, osmehnula sam se i napokon osetila da sam zaista kod kuće. Ne zbog zida, ne zbog nameštaja, već zato što je Marko konačno stao na moju stranu. Nikada više nisam morala biti samo u svom svetu – sada smo bili zajedno.
