U današnjem članku govori se o Svetom mučeniku Kalistratu,vojniku , čija je priča ostala zapisana,saznajte vise u nastavku teksta…
Njegov život je svedočanstvo da se i u najtežim vremenima može ostati veran svojim uverenjima i da nada nikada ne nestaje, čak i pred smrtnom opasnošću.
- Kalistrat je rođen u porodici koja je hrišćanstvo prihvatila još u vreme njegovog pretka Neokora, čoveka koji je bio svedok Hristovog raspeća i vaskrsenja u Jerusalimu. To iskustvo ga je zauvek obeležilo, a povratkom u Kartaginu uveo je celu porodicu u novu veru. Od tog trenutka, svi njegovi potomci živeli su u duhu hrišćanske predanosti, pa je i sam Kalistrat odrastao sa dubokim osećajem da vera u Hrista predstavlja vrednost koju ništa, pa čak ni smrt, ne može uništiti.
Međutim, vreme u kojem je živeo bilo je teško za hrišćane. Tokom IV veka, car Dioklecijan pokrenuo je najmasovniji progon hrišćana u istoriji Rimskog carstva. Hrišćani su morali da skrivaju svoju veru i molitve, jer bi ih svako otkrivanje skupo koštalo. Kalistrat, iako vojnik, nije mogao da se odrekne svoje duhovne posvećenosti. Njegovi saborci su ga jednom prilikom uočili kako se noću moli i prijavili su ga komandantu. To je bio trenutak kada je njegova tajna otkrivena. Umesto da se odrekne vere, Kalistrat je odlučio da ostane dosledan, iako je znao da će ga to skupo stajati.
Komandant Persentin naredio je da ga muče, tuku i na kraju bace u more. Ali dogodilo se čudo – Kalistrat je sledećeg jutra izašao iz mora živ, hodajući po vodi pred očima svojih saboraca. Taj prizor duboko je potresao vojnike, pa je čak četrdeset devet njih poverovalo u snagu hrišćanskog Boga. Njihovo obraćenje nije bilo iz straha, već iz uverenja da su videli nepobitnu istinu.
Ovaj događaj je razbesneo komandanta. Svi su zatvoreni u tamnicu, gde su prošli kroz mučenja i pritiske da se odreknu vere. Ipak, niko nije poklekao. Ostali su verni svojoj odluci, spremno čekajući smrt. Godine 304. svi su postradali kao mučenici, ali njihova žrtva nije prošla nezapaženo.
Legenda govori da je u trenutku njihove smrti došlo do zemljotresa koji je uzdrmao čitav kraj. Ljudi su to doživeli kao znak s neba i počeli da odbacuju paganske običaje, okrećući se hrišćanstvu. Tako je smrt Kalistrata i njegovih saboraca, umesto da izazove strah, donela novi talas vere, nade i uverenja u istinitost Hristovog učenja. Njihova patnja postala je seme iz kojeg je nikla nova snaga zajednice.
- Danas se u crkvi obeležava spomen na Svetog Kalistrata i njegovih 49 saboraca. Iako njihova slava nije mnogo rasprostranjena, u pojedinim porodicama čuva se kao zavetna tradicija. Ljudi su je uzimali u znak zahvalnosti za spas od bolesti ili nesreća, verujući da svetitelj svojim molitvama može doneti zdravlje i snagu. Čak i u Beogradu, između dva svetska rata, postojale su kuće u kojima se posebno obeležavala ova slava.
Postoje i brojna svedočenja o čudima povezanima sa molitvama upućenim ovom svetitelju. Vernici su pričali da su, nakon iskrene molitve, dolazila isceljenja, a porodice dobijale novu nadu i utehu. Zato se i danas, kada neko u porodici teško boluje, običava zapaliti sveća i uputiti molitva Kalistratu. Veruje se da njegove molitve mogu doneti isceljenje, utehu i produženje života.
- Ono što najviše inspiriše u ovoj priči jeste nepokolebljiva hrabrost. Kalistrat je bio svestan da ga čekaju bol i smrt, ali nije odstupio. On i njegovi saborci dokazali su da vera može biti jača od straha, a odanost sopstvenom uverenju vrednost koja prevazilazi prolazni život. Njihova žrtva nije bila uzaludna – promenila je mnoge živote i usmerila ljude ka novoj nadi.
Za današnje vernike, Kalistrat je simbol istrajnosti i odanosti veri. Za one koji se možda ne smatraju vernicima, njegova priča može biti primer unutrašnje snage i moralne doslednosti. Ona pokazuje da čovek može ostati veran sebi i kada se suoči sa najvećim iskušenjima. To je priča o hrabrosti koja prevazilazi vreme i šalje poruku generacijama koje dolaze.
- Zato, kada se spomene ime Svetog Kalistrata, govori se o čoveku čija se vera i istrajnost pamte vekovima. Njegova priča nije samo deo prošlosti, već i podsetnik da su čuda moguća, da nada nikada ne nestaje i da vera ima moć da promeni tok ljudskog života. On ostaje primer kako jedno srce, puno vere i odanosti, može osvetliti put mnogima i ostaviti neizbrisiv trag u istoriji.
