U današnjem članku donosimo priču o dobroti, humanosti i spasavanju koje su promenile živote dvoje ljudi.U nastavku više…
. Priča o Thomasu i Eliju, koja nas podseća da ni najteže okolnosti nisu dovoljne da se izgubi vera u ljude i u ljubaznost.
- Ulice Čikaga bile su nemilosrdne te zime. Vetar je duvao kroz uličice, a snijeg je brzo postajao prljava kaša. Među zaboravljenima, onima koji su živeli u hladnoći i siromaštvu, bio je Thomas – nekada najbolji mehaničar u komšiluku, sada beskućnik sa invaliditetom. Sa bradom koja mu je prekrivala lice i starim kolicima, izgledao je kao duh prošlih vremena. Nikada nije prosio, ali je vozio svoja stara kolica i ćutao, prepušten svom svetu, u tišini.
Jedne noći, dok je vozio kolica, primetio je dečaka. Mršav, bosonog, stisnut u kartonskoj kutiji, jedva je uspevao da se pomeri koristeći samo laktove. Thomas nije mogao da ignoriše njegovu borbu i prišao mu je.
„Sve u redu, klince?“ pitao je Thomas.
Dečak, bez snage da se podigne, samo je promrmljao: „Ne mogu da hodam… Izgubio sam štake, a kažu da sam premali za kolica.“
Thomas je bio uznemiren i, u tom trenutku, donio je odluku koja će mu promeniti život. Uzeo je svoja kolica, koja su mu bila jedina zaštita i mobilnost, i pružio ih dečaku.
„Treba ti ovo više nego meni. Uzmi. I idi što dalje od ovih ulica,“ rekao je Thomas, dok je sa savladanom tugom napustio svoja kolica.
Dečak je bio u šoku, drhteći dok je uzeo ručke kolica. „Kako ćeš ti sada?“ pitao je.
Thomas je uzdahnuo i odgovorio: „Imam ruke. Ti još uvek imaš snove. Nemoj ih baciti.“
„Zovem se Eli,“ rekao je dečak, shvatajući duboku žrtvu koju je Thomas učinio. „Ja sam Thomas,“ odgovorio je stariji čovek sa osmehom, pokušavajući da umiri dečaka. „Sada idi pre nego što se predomislim.“
Eli je otišao, ali nije zaboravio.
Pet godina kasnije, Eli je, sada sa 14 godina, hodao po istim ulicama. Prošao je kroz mnogo terapija i operacija koje su mu omogućile da ponovo hoda. Svestan svega što mu je Thomas učinio, Eli je odlučio da se vrati. Počeo je tražiti Thomasa, pitajući sve prolaznike, radnike i ljude u narodnoj kuhinji. Na kraju, starica mu je dala ključnu informaciju: „Potraži ispod Wabash mosta. Možda je tamo.“
I Eli je pronašao Thomasa – sada sa sedom bradom, umornim, ali živim. „Thomas?“ upitao je tiho.
Thomas je podigao pogled, oči su mu zatreperile od iznenađenja. „Ja sam Eli,“ rekao je dečak, sada stojeći na nogama. „Došao sam da ti vratim ono što si mi dao.“
Thomas je gledao dečaka kao da gleda čudo. „Ti hodaš,“ rekao je, potpuno iznenađen.
„Zahvaljujući tebi,“ odgovorio je Eli, i sagnuo se da bi pokazao nove cipele. Zatim je iz ranca izvadio nova invalidska kolica, savršena, sjajna. „Ova su tvoja. Kupio sam ih od svoje prve stipendije.“
Thomas je gledao kolica, pa zatim Eli-a, a suze su mu napunile oči. „Nisam mislio da ću ih ikada više imati.“
„Zaslužio si ih.“ Eli je pomogao Thomasu da sedne. „Ti si me gurnuo u život kad sam bio izgubljen. Sada je red na mene.“
Thomas je sedio u novim kolicima, osetio kako su udobna i glatka. Nasmiješio se i rekao: „Bolje nego moja stara krntija.“
Narednih nedelja, Eli je dolazio svakog dana. Donosio je hranu, pomagao mu da pronađe sigurno sklonište, i konačno ubedio gradski centar za socijalnu pomoć da Thomas dobije smeštaj. Thomas je počeo ponovo da veruje u ljude.
„Mislio sam da je svet zaboravio na mene.“ rekao je Thomas jednog dana, dok su sedili ispred novog doma.
„Nije,“ odgovorio je Eli. „Svet ti je vratio ono što si ti njemu dao – samo je trebalo da ja porastem dovoljno da to uradim.“
Na proleće su zajedno otišli do male garaže na periferiji, gde su organizacije za rehabilitaciju ponudile Thomasu posao kao mehaničara – popravljao je kolica za druge ljude sa invaliditetom. „Mogu opet da radim,“ rekao je Thomas, ponosno. Eli je klimnuo glavom. „Znao sam da možeš.“
- Kada su sedili zajedno, posmatrajući zalazak sunca iza čeličnih konstrukcija mosta, nisu morali ništa da kažu. Tih nekoliko trenutaka zajedno govorilo je više od svih reči. To je bio trenutak zatvorenog kruga, dokaz da dobrota nikada ne nestaje, da se sve vraća, a prava ljubaznost i humanost ne mogu da nestanu ni u najhladnijim i najsurovijim uslovima.
