Leto 2019. godine zauvek je promenilo moj život. Zovem se Kler Mičel, a tada sam bila u braku sa Dejvidom već sedam godina….
Iako smo živeli u mirnom kraju u Ostinu, gde je svako znao sve o svima, moj brak je bio daleko od savršenog, iako je spolja izgledalo kao da imamo sve što bi iko mogao poželeti. Dejvid i ja smo bili u prijateljskim odnosima sa Džesikom i njenim mužem Rajanom. Zajedno smo provodili mnogo vremena: roštilji, rođendani, praznici, zapravo smo bili kao porodica.
- Jednog četvrtka, odlučila sam da izađem ranije sa posla. Dejvid je mislio da ću biti na sastanku do kasno, ali dok sam se vraćala kući, nešto je bilo… drugačije. Primetila sam Džesikin auto parkiran ispred naše kuće. Srce mi je počelo da lupa, ali sam pokušala da smirim misli i pomislila da je verovatno svratila da pozajmi nešto. Ušla sam u kuću i odmah osetila čudnu tišinu, nešto što nije bilo normalno. Tada sam čula smeh i zvuke kreveta iz spavaće sobe.
Kada sam otvorila vrata, ono što sam videla bilo je jasno kao dan – Dejvid i Džesika, zajedno u mom krevetu, krevetu koji još uvek mirisao na moj parfem. Osećaj bola, besa i zbunjenosti preplavio me je, ali nisam vikali. Nije bilo suza, nije bilo psovki, bilo je samo hladne tišine u mom srcu. Okrenula sam se i izašla iz sobe, tiho, kao da ništa nije bilo.
- Satima kasnije, sedela sam u baru sa čašom viskija u ruci, ali suze nisu dolazile. Tada se pojavio Rajan, njen muž. Njegove oči bile su crvene, kao da je i on prošao kroz isti pakao. Kada su se naši pogledi sreli, sve je bilo jasno. Nismo morali da kažemo ni reč. Proveli smo noć zajedno, u tišini, bez razgovora, ali ta tišina je bila teža nego bilo koje reči.
- Sutradan, probudila sam se u sobi koja je mirisala na alkohol i neuspeh. Rajan je sedeo na ivici kreveta, gledajući u pod. Nije bilo izvinjenja, nije bilo ništa – samo tišina. “Šta sad?”, pitao je. “Sad ništa,” odgovorila sam, “ne danas.”
Narednih dana, Dejvid je pokušavao da komunicira, slao poruke, zvao me, ali ja nisam odgovarala. Moje misli su bile previše haotične, prepunjene pitanjima i bolom. U tom periodu, Rajan i ja smo počeli da se viđamo. Počelo je sa kratkim razgovorima, a zatim je postalo sve duže i dublje. Jedne večeri, poljubio me je. Nisam ga odbila. Osveta i uteha u isto vreme, u obliku tajne koju nismo mogli da sakrijemo.
- Jednog dana, Dejvid se vratio kući ranije i zatekao me kako se smejem na poruku koju sam dobila. „Ko ti piše?“, pitao je, iznenađen. “Rajan,” odgovorila sam, gledajući ga pravo u oči. Njegovo lice je postalo izobličeno od besa. “Rajan?! Da li si ti—” „Da,“ prekinula sam ga. „Uradi ono što si ti uradio meni, samo što nisam lagala.“ Naredni trenutak bio je haos: vika, razbijene čaše, a zatim opet tišina. Dejvid je spakovao torbu i otišao. Mislila sam da će me to povrediti, ali osećala sam samo prazninu, kao da sam se oslobodila.
Džesika me je nekoliko dana kasnije pozvala, ljutita i histerična. „Kako si mogla?“, pitala je. „Kako si ti mogla?“ odgovorila sam hladno i spustila slušalicu. Meseci su prolazili, Rajan i ja smo nastavili da se viđamo, ali naša veza nije bila jednostavna. Bili smo dvoje slomljenih ljudi koji su pokušavali da ponovo sastave svoje komade.
Dve godine kasnije, pozvana sam na venčanje svoje rođake. Nisam ni slutila da će i Dejvid biti tamo, sa novom partnerkom. Kada sam ih ugledala, srce mi je na trenutak poskočilo, ali nisam osetila bol. Kasnije te večeri, Dejvid mi je prišao. „Kler,“ rekao je tiho, „nadam se da si dobro.“ „Jesam,“ odgovorila sam iskreno, po prvi put u dugo vremena. „I nadam se da si ti.“
Te noći, dok sam plesala sa Rajanom, shvatila sam da prošlost više nema moć nad mnom. Možda to nije bila bajkovita ljubav, ali bila je to naša ljubav, i po prvi put, nakon svih godina izdaje, osetila sam mi.
