U današnjem članku vam donosimo jednu zanimljinjivost o ženi koja je nestala i koju niko nije tražio punih 60 godina. Šta se desilo s njom i gdje je bila pročitajte u nastavku članka.
- Nema ničeg strašnijeg od toga da umreš, a da niko ne primeti da te nema. To je sudbina koja je snašla Hedvigu Golik, ženu iz Zagreba, čija priča i danas izaziva jezu i tugu. Nestala je bez traga 1966. godine, i od tada o njoj niko više nije pitao.Nije imala porodicu koja bi prijavila njen nestanak, niti prijatelje koji bi primetili da je nema.
Grad je nastavio da živi svojim tempom, dok je Hedviga polako padala u zaborav.Četiri decenije kasnije, 2008. godine, zagrebačke vlasti su pokušale da prenamene stari stan u centru grada, za koji se verovalo da je napušten. Prošlo je toliko vremena da se malo ko još sećao ko je bio njegov vlasnik. Kada su ušli unutra, prizor koji ih je dočekao bio je jeziv i srceparajući u isto vreme.
- U fotelji, ispred zastarelog televizora iz šezdesetih, sedela je Hedviga – njeno telo mumificirano vremenom. Pored nje je stajala šolja čaja, kao da je samo nakratko sela da odmori i planirala da se vrati svakodnevnim obavezama. Stan je bio njen, kupljen još u vreme bivše Jugoslavije. Od onog dana kada je poslednji put viđena, niko više nije kročio unutra. Komšije su jednostavno pretpostavile da se odselila, ali niko nikada nije proverio.
Unutrašnjost je izgledala poput zarobljene vremenske kapsule. Prljavo posuđe ostavljeno u sudoperi, sloj prašine prekrivao je nameštaj, a televizor je i dalje bio okrenut prema stolici – kao da čeka da ženi koju je svet zaboravio prenese večernje vesti. Zatvorenost prostora omogućila je prirodnu mumifikaciju tela, koje je stajalo tamo kao jeziv podsjetnik na to da je Hedviga jednom postojala.
- Najbolnije u ovoj priči nije samo način na koji je umrla, već i činjenica da je prošlo više od 40 godina, a niko nije primetio njeno odsustvo. Svet je nastavio da se okreće, susedi su živeli svoje živote, dok je Hedviga ostala sama – i zaboravljena.
Ovaj tragični slučaj tera nas da zastanemo i pogledamo oko sebe. Koliko ljudi danas živi ovako? Nevidljivo. Tiho. Zaboravljeno. Koliko njih bi nestalo, a da se niko ne bi zapitao gde su? Hedvigina priča je tihi poziv svima nama da obratimo pažnju, da se osvrnemo na one pored sebe i ne dozvolimo da još neko nestane u tišini.
