U današnjem članku donosimo priču o jednom tihom heroju iz planinskih predela centralne Bosne, iz malog mesta Pribraća kod Donjeg Vakufa
- Tamo živi Ljubo, čovek koji je svojom dobrotom i mirnom naravi premostio jazove koje su istorija i rat pokušali da prodube među ljudima. Danas, u svojih 88 godina, mirno kaže da mu je savest čista jer nikada nikome nije učinio zlo. Njegov život, ispunjen prijateljstvima, gubitkom i otpornošću, pokazuje kako ljudskost može opstati i u najmračnijim vremenima.
Pre nego što je rat zatrovao odnose među ljudima, Pribraća je bilo selo sa većinskim srpskim stanovništvom. Ljubo je radio kao vozač autobusa i bio poznat po svojoj skromnosti i bliskosti sa svima. „Narod me je zavoleo kroz moj posao. I Muslimani, i Srbi, i Hrvati – za sve sam bio isti Ljubo,“ priseća se sa blagim osmehom. Njegove reči otkrivaju koliko su tada ljudi više gledali čoveka nego naciju ili veru.
Ali došla su mračna vremena. Osmesi su utihnuli, a sela opustela. Ljubo i njegova porodica ostali su bez svog doma, izbačeni i izgubljeni. U tom trenutku, kada je izgledalo da im nema spasa, pomoć je stigla sa strane od koje je možda najmanje očekivao. Njegov komšija Ramadan Malkoš, musliman, otvorio im je vrata svoje kuće u Dubravama kod Gradiške. Ljubo priča kako ih je Ramadan primio kao rođenu porodicu, podelio sa njima sve što je imao i brinuo o njima puna tri meseca.
„Njegova ćerka se udala dok smo mi živeli kod njega. Nismo se osećali kao gosti, nego kao da pripadamo toj kući,“ tiho govori Ljubo. Kasnije je, sa tugom u glasu, ispričao da je Ramadan preminuo posle rata, a oni se nisu uspeli ni oprostiti kako dolikuje. „To me jako pogodilo, jer je on bio više od komšije – bio je brat.“
- Nakon što su oružja utihnula i rat se završio, Pribraća se promenila. Većina srpskih porodica napustila je selo, ostavivši za sobom prazne kuće i tišinu. Ostalo je samo nekoliko duša – Ljubo, njegova supruga, brat i snaha. Ipak, Ljubo nije oklevao. Vratio se među prvima u svoj dom u Donjem Vakufu. „Niko me nije popreko pogledao,“ kaže ponosno.
„Idem uzdignute glave. Komšije me pozdravljaju, svi znaju ko sam i šta sam. Moja žena i ja se lepo slažemo sa svima. Ne dam da me mržnja zarazi, jer ona vodi samo u propast.“ Njegova filozofija života je jednostavna, ali snažna – čovek mora ostati čovek, bez obzira na sve.
- Jedini incident koji pamti nakon rata bio je provala u njegov dom dok su boravili kod sina u Novom Sadu. Lopovi nisu odneli mnogo – tek nekoliko sudova i malo rakije – ali ono što ga je najviše zabolelo bila je nemoć koju je tada osetio. Ipak, komšije su mu odmah otkrile ko je bio počinilac, pokazujući da ni tada iskrenost među ljudima nije iščezla.
Danas, u poznim godinama, Ljubo živi mirno. Njegova deca su se rasula po svetu – jedan sin živi u Novom Sadu, drugi u Sarajevu, a ćerka u Americi. „Ne brinem za njih,“ kaže. „Snalažljivi su i dobri, povukli su na mene.“
Za volanom autobusa proveo je 30 godina, ali sada putuje samo u mislima kroz puteve koje je nekad prelazio. „Mene rat nije promenio. Nisam dozvolio. Ja sam Ljubo. Prvo sam čovek, pa tek onda Srbin. A Ramadan je isto bio čovek, pa tek onda Musliman,“ završava svoju priču sa snagom koja dirne svakog ko ga sluša.
Ova priča nije samo sećanje na rat. Ona je dokaz da i u najtežim vremenima postoje ljudi koji ne dopuštaju da ih mržnja promeni. Ljubo je jedan od tih ljudi. Njegova tišina i danas govori više nego hiljade reči i podseća nas da ljudskost ne može nestati, čak ni pred vatrom mržnje
