Priča jednog čovjeka, koji je još kao beba bio napušten u bolnici, počinje neobično kroz novinske isečke koje je pronalazio u ormaru svojih usvojitelja. Među tim papirima, urezala mu se u pamćenje jedna rečenica: “Majka napušta sina i beži iz bolnice”, objavljena krajem 1973. godine. U to vreme, nije znao zašto ga taj naslov toliko privlači, ali kako je rastao, postajalo je jasnije.
- Zvao se Stiv Edsel, a znao je da je usvojen. Međutim, detalji o njegovom poreklu su dugo ostali misterija. Isečci su mu otkrili da ga je rodila četrnaestogodišnja devojčica, koja je sa svojim roditeljima došla u bolnicu pod lažnim imenom. Samo nekoliko sati nakon porođaja, svi su nestali. Medicinsko osoblje je po sećanju napravilo foto-robot mlade majke – okrugle naočare, šiške, spuštena usta – i to je sve što je godinama znao o njoj.
Od malih nogu bio je deo hraniteljske porodice Edsel, koja ga je na kraju usvojila i u kojoj je odrastao u ljubavi i sigurnosti. Njegovi usvojitelji nikada nisu krili istinu o njegovom usvajanju. Kada je i sam napunio 14 godina, postao je svestan činjenice da je u tim godinama njegova biološka majka rodila njega, što je u njemu probudilo želju da je pronađe.
- Pokušavao je da otkrije više tokom svojih dvadesetih, ali bez uspeha. Tek u četrdesetim godinama odlučio je da ponovo krene u potragu. Iskoristio je tada novu tehnologiju DNK testiranja, koja je postajala sve dostupnija. Iako je u početku uspeo da pronađe samo dalje rođake, uz pomoć stručnjaka za genetsku genealogiju, došao je do dve moguće kandidatkinje za svoju majku.
Jedna od tih žena imala je porodicu, objavljivala je slike dece, delovala je kao da vodi savršen život. Druga je živela povučenim životom, bez dece, daleko od svoje porodice. Kada mu je potvrđeno da je druga žena njegova biološka majka, usledilo je novo, mnogo teže saznanje – njegovi biološki roditelji su u krvnom srodstvu.
- U trenutku kada je saznao za to, osetio je šok, tugu, bes, stid i gađenje. Nije mogao da zamisli da je moguće da je začetak njegovog života bio rezultat incesta, i to nešto o čemu nikada nije razmišljao. Njegova DNK otkrića ukazivala su da mu je otac mogao biti ili biološki deda ili biološki ujak.
Kada je konačno identifikovao oca, shvatio je da je to brat njegove majke. Iako mu je Stiv poslao poruku, čovek se nikada više nije pojavio na platformi za DNK podudaranje. Sa majkom je pokušao da uspostavi kontakt pismom, u kojem je izostavio sve detalje o očinstvu i samo izrazio želju da je upozna. Pismo je stiglo, potvrđeno je prijemom, ali odgovor nikada nije stigao.
- U međuvremenu je pronašao rođaku svoje biološke majke i započeo kontakt sa njom. Isprva nije podelio sve detalje, ali joj je kasnije otkrio celu priču. Prva reakcija bila je razumevanje i podrška, što mu je donelo ogroman osećaj olakšanja. Njihov odnos se razvijao i kasnije je bio pozvan na porodična okupljanja, gde je prvi put doživeo toplu dobrodošlicu od strane članova porodice koji su znali njegovu priču, ali ga nisu odbacili.
Iako ga njegova biološka majka nikada nije kontaktirala, i dalje joj šalje poruke – svake godine čestita rođendan, ne tražeći ništa zauzvrat. I dalje gaji nadu da će je jednoga dana upoznati. Iako je na svom putu saznao teške istine, Stiv nije dozvolio da ga to slomi. Naprotiv, svoj bol pretvorio je u snagu i empatiju, pomažući drugima u sličnoj potrazi kroz grupe podrške.
- U svojoj unutrašnjoj borbi, Stiv je naučio da prihvati i najteže delove svog identiteta. Umesto da se srami onoga što mu je zapisano u genima, odlučio je da svoj život vodi sa osećajem svrhe i saosećanja. Njegova priča postaje svedočanstvo o tome kako ljubav, razumevanje i istina mogu da izleče i najdublje rane.
