U današnjem članku vam donosimo jednu jako neobičnu priču koja govori o bolu i patnji.Naime radi se o ženi koja je bila bolesna i koja je bila osuđena da umre sama.Šta se to desilo i zbog čega otkrijte u nastavku članka.
- Profesorka srpskog jezika iz Šapca napisala je jedan od najdirljivijih i najneobičnijih tekstova o gubitku voljene osobe, kroz priču o Zori koja je nestala, ali na jedan način koji nikoga nije mogao ostaviti ravnodušnim. Zora je umrla iznenada, ali ono što se potom dogodilo bilo je toliko neobjašnjivo da je gotovo bilo teško povjerovati da je stvarno. U trenutku smrti, nešto se desilo, nešto što nije mogla objasniti ni znanost.
Činilo se kao da je Zora nestala iz života, a da nije otišla nikuda, barem ne onako kako smo to navikli vidjeti. Njena ćerka, koja je živela daleko, imala je značajnu ulogu u procesu organizovanja sahrane. Želela je da sve bude savršeno, da dostojno isprati svoju voljenu majku, ali nije mogla da odluči šta će joj obući. Kada je, napokon, stigla u svoj nekadašnji dom, otvorila ormar i uočila dramatičnu promenu u Zorinim haljinama, nije mogla da shvati šta se to desilo.
- Haljine koje su Zora nosila u prošlim vremenima bile su vedre, šarene, s odrazom njene vedre prirode, dok su one novije, koje su visile ka sredini ormara, postale svedene i bezizražajne. Promena u bojama i krojevima bila je očigledna i nije joj promakla. Zora, koja je nekada bila vesela, puna života, sada je bila obavijena nekim tminama, a njena ćerka nije mogla da se pomiri sa tim.
Odlučila je da nađe haljinu koju je Zora obožavala, onu koju je kupila jednog zimskog dana sa izuzetnim zadovoljstvom, i na kraju se setila reči majke: „Zamisli, mogla sam proći pored nje i ne videti je. I mogao je neko drugi kupiti.“ Te reči bile su simbol Zorinog života, jer je uvek imala sposobnost da se raduje malim stvarima, da vidi svet u njegovoj punoj lepoti.
Nakon toga, otišla je do kapele da vidi svoju majku, ali ono što je zatekla nije bilo njeno lice. Umesto poznatog lica, pred njom je ležala žena koju nije prepoznavala. Zora je bila izmenjena, njeno lice je bilo oštre, a usne povijene, sve je delovalo kao da je nešto neprepoznatljivo ušlo u njeno telo. Uz sve to, ćerka je imala čudnu reakciju – upustila se u viku i negodovanje, a svi prisutni su bili zbunjeni, ali tvrdili su da je sve bilo u redu, da nije bilo greške.
- U to je ipak bilo teško poverovati. Ni u najluđim snovima nije mogla da shvati šta se dešava. Za analize nije bilo vremena, pa je to ostavila za kasnije, sve dok nije došla kući, još uvek pokušavajući da shvati šta je to nestalo iz njene majke.
Međutim, neizvesnost nije završila u tom trenutku. Nakon što je otišla iz kapele, zazvonio je telefon. Glas na drugoj strani bio je prepun užasa i panike. „Nismo mogli da je obučemo, gospođo, nešto strašno se desilo“, rekao je glas sa druge strane. „Kada sam je dotakao, ona se pretvorila u prah, potpuno je nestala.“ Rečenica koja je sledila ćerku bila je šokantna. Njeno pitanje o problemu sa haljinom samo je otkrilo još veću misteriju, jer je Zora, prema rečima kapelara, „postala prah na dodir“.
- U trenutku kada je to saznala, odlučila je da pozove stručnjaka koji bi mogao da reši zagonetku. Nije bilo objašnjenja, ali analizom se došlo do naučnog otkrića koje joj nije moglo da pruži nikakvo smirenje. Ispostavilo se da je Zora, prema svim analizama, bila mrtva već dvadeset godina. Kako je to bilo moguće kada je još pre nedelju dana razgovarala sa njom?
Kako bi razumela šta se zapravo desilo, ćerka je otišla u Indiju, gde su je mudraci možda mogli naučiti šta se dogodilo sa Zorinim duhom. U Indiji je tražila odgovore, ali niko nije mogao da joj objasni što se dogodilo. Na kraju je srela ženu koja je izgledala kao suprotnost svemu što je očekivala – mala, nasmešena žena koja je imala običaj da se često pojavljuje na mestima kroz koja je prolazila.
Kada je ćerka podelila svoju priču, žena ju je saslušala, i za razliku od svih drugih, nije se zaprepastila. Kada je ćerka ispričala svoju priču o majci, žena je konačno pitala: „Jeste li ikada gledali Zori u oči?“ Zatim je smireno dodala: „Osmeh ste joj ukrali pre dvadeset godina.“
- Zora, prema rečima te žene, nije bila samo fizički mrtva, nego je u stvarnosti prestala da živi pre dvadeset godina, kad su joj svi oduzeli najlepši deo nje – njen osmeh. Taj osmeh je bio simbol svega što je ona bila, njene radosti, njene sposobnosti da uživa u životu, ali je polako nestao iz njenog života. Iako fizički živa, Zora je zapravo bila mrtva već dve decenije, ali se trudila da to ne primeti ni ona, ni svi oko nje.
