Na društvenim mrežama među svakodnevnim objavama ponekad se pojavi priča koja nas zaustavi, natera da zastanemo, udahnemo dublje i preispitamo sopstvenu ravnodušnost. Jedna takva priča dolazi iz Novog Sada, a podelila ju je mlada žena koja je naišla na neobičan, ali duboko dirljiv susret usred ledenog zimskog dana.
- Dok je čekala autobus, uoči velike hladnoće, ugledala je čoveka kako sedi na klupi, vidno promrzao, sa sporim pokretima i pogledom koji je tražio zaklon, toplinu – možda i ljudsku bliskost. Njegovo stanje odmah joj je privuklo pažnju. Izgledao je izgubljeno, dezorijentisano, obučen krajnje neprikladno za temperature koje su grizle u kosti. Nije imao ni jaknu ni adekvatne cipele – nosio je samo papuče i pelenu. Bio je to prizor koji se ne zaboravlja.
Prišla mu je, tiho i pažljivo, ne želeći da ga uznemiri. Otvorila je razgovor, pokušavajući da shvati situaciju. On joj je rekao da je upravo otpušten iz medicinske ustanove i da nije u stanju da skine pelenu samostalno. Njegov glas bio je tih, ali dovoljno jasan da otkrije očaj i ranjivost.Devojka je, vođena intuicijom i empatijom, posumnjala da možda pati od demencije ili sličnog zdravstvenog stanja, što ju je nateralo da momentalno objavi apel na društvenim mrežama, nadajući se da će neko od njegovih bližnjih videti poruku i reagovati. Nije mogla da zamisli da neko može biti pušten na ulicu u takvom stanju, bez ikoga da ga sačeka, usmeri ili zaštiti.
- Ipak, kako je razgovor odmicao, nešto ju je iznenadilo i zaintrigiralo. Iza spoljašnje slabosti krio se neverovatan intelekt. Čovek je počeo da priča o hemiji, koristeći naučne izraze sa impresivnom preciznošću. Njegovo obrazovanje, njegov način izražavanja, analitički duh – sve je to odjednom stajalo nasuprot slici nemoćnog čoveka koji sjedi na klupi, napušten.
U jednom trenutku, uz tiho divljenje, pitala ga je da li je nekada predavao. “Jesam”, odgovorio je. “Bio sam profesor hemije.”Njene pretpostavke su se raspršile. Nije gledala u čoveka koji je zaboravio svet – gledala je u nekoga koga je svet zaboravio.U tom trenutku, pokrenuo se val osećanja. Devojka je iz torbe izvadila sve što je imala – novac, toplu reč, prisustvo, i ponudila mu da kupi nešto za jelo, da se ugreje, da možda potraži pomoć. Nije imala mnogo vremena – autobus je ubrzo dolazio – ali nije mogla otići a da mu ne pruži koliko može.
- Otišla je uznemirena, duboko dirnuta, ali i svesna da se svet ne menja uvek velikim delima. Nekada, svet se menja malim gestovima, u tišini, bez kamera i pažnje. Susret između čoveka i čoveka – u kome jedno biće ne okreće glavu.Njena objava ubrzo se proširila, pokrećući lavinu komentara, emocija i solidarnosti. Ljudi su želeli da pomognu, da saznaju ko je profesor, gde mu je porodica, da li je moguće da je zaista napušten od svih. I najvažnije – kako je moguće da čovek sa znanjem, iskustvom i dostojanstvom – završi zaboravljen na klupi, sa pelenom i papučama, dok napolju steže mraz?
Njen čin nije bio samo pomoć – bio je podsjetnik. Da pogledamo pažljivije oko sebe. Da ne sudimo po izgledu. Da ne zaboravimo one koji su možda nekada stajali pred tablom, učili druge, stvarali. I da ponekad, jedno pitanje, jedna ruka, jedno slušanje – mogu promeniti nečiji dan. Možda i život.
