Sa 64 godine, jedna žena iz Srbije otvoreno priznaje da je usamljenost danas njena najveća kazna. Nekada je imala porodicu, stabilan brak i siguran dom, ali odluka koju je donela pre skoro dve decenije promenila joj je život iz korena.
- Zbog ljubavi je napustila muža i decu, uverena da prati svoje srce, a sada svakodnevno plaća cenu tog izbora.
Kaže da je tada živela spokojno – muž je bio brižan i pažljiv, deca poslušna, a dom topao i miran. Sve dok se nije pojavio čovek u kog se zaljubila do ivice razuma. „Nisam znala da lažem,“ priseća se. Sve je priznala mužu, spalila mostove i verovala da joj povratak nikada neće biti potreban.
Odlazak je bio šok za porodicu. Muž je patio, ali je s vremenom pronašao novu partnerku, koja se brzo uklopila u život dece. Djeca su majčin postupak doživela kao izdaju i nastavila su dalje bez nje. Najteže je bilo kada je i novi partner, čovek zbog kojeg je sve napustila, otišao – iznenada i bez objašnjenja. Ostala je sama, slomljena i bez ikakve podrške.
Usledile su godine borbe. Prihvatala je svaki posao koji se pružio, čak i nakon odlaska u penziju. Danas živi u iznajmljenom stanu i finansijski može da izdrži sebe, ponekad čak i da pomogne deci i unucima. Ali priznaje: materijalna sigurnost ne znači ništa kada duša ostaje prazna.
- Odnosi sa decom ostali su hladni i distancirani. Ne odbijaju je otvoreno, ali kontakt retko iniciraju. Njena pomoć im dobro dođe, ali nikada je ne traže s poverenjem. Svesna je da im je nanela bol i ne zamera im što ne mogu da joj oproste. „Mislila sam da vreme leči rane, ali kod nas je svako novo jutro podsećanje na izgubljene godine,“ kaže.
Suočena sa sopstvenim izborima, danas otvoreno priznaje krivicu. Trudi se da održava društvene kontakte, ali usamljenost je saputnik koji je ne napušta. Starost dolazi brzo, a ona se sve češće pita da li će imati nekoga ko će joj pružiti ruku u trenucima slabosti.
Ipak, u njenoj priči postoji i nada. Veruje da će deca jednoga dana moći da joj oproste, ne iz obaveze, već iz iskrenog osećanja. Nada se da će bar na kraju života čuti rečenicu: „Nisi sama.“ Upravo ta misao joj daje snagu da ustane svakog jutra i nastavi dalje.
„Ne tražim opravdanje, niti saučešće,“ kaže tiho. „Samo želim malo razumevanja i priliku da verujem u oproštaj. Ako išta sada želim, to je da ostatak života provedem mirno, dostojanstveno i bar delimično pomirena sa sobom i sa onima koje najviše volim.“
