U današnjem članku vam donosimo životnu priču Mehmeda Meše Selimovića,koji je jedan od najvećih književnih imena Balkana, rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli.
Po završetku osnovne škole i gimnazije u svom rodnom gradu, odlučuje da upiše studije srpsko-hrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a potom je radio kao profesor u Građanskoj školi i Realnoj gimnaziji u Tuzli, sve do 1941. godine. Tokom svog života, Meša je bio poznat po tome što nije pristajao na kompromise sa sistemom i društvom koje je često pokušavalo da ga oblikuje prema sopstvenim normama.
- Meša Selimović je oduvek bio jedan od onih ljudi koji nisu popuštali pred pritiscima. Njegova žena, Daroslava Božić, koja je bila ćerka generala Kraljevine Jugoslavije, često je isticala kako je Meša bio nepopustljiv, što ga je činilo nespretno prihvaćenim u rodnoj Bosni. Bez obzira na to, bila je u potpunosti posvećena njegovoj ličnosti i delu, spremna da ide s njim bilo gde, čak i na kraj sveta. Meša je s njom delio život, ali i emocije koje će se odraziti na njegovu književnost, posebno u pesmi “Ko promaši ljubav, promašio je život”, koja se često vezivala za njegov odnos s njom.
Meša Selimović nikada nije bio u potpunosti prihvaćen od strane društva, a ni nakon njegovog odlaska iz Sarajeva. Iako mnogi nisu obraćali pažnju na njegov odlazak, u to vreme se pojavila i kritika koja je prozvala njegov odlazak, naglašavajući da su ostali “bez Savića i Repčića, pa možemo i bez Meše Selimovića”. To je bio samo deo duge borbe koju je Meša vodio s društvom koje ga nije uvek razumelo.
Jedan od najvažnijih trenutaka u životu Meše Selimovića bio je susret sa pitanjem koje mu je postavljeno na zagrebačkom Književnom kutku. “Zašto se vi, Mehmede Selimoviću, od oca Alije i majke Paše, osećate kao Srbin?” – pitanje koje je trebalo izazvati provokaciju. Njegov odgovor bio je miran i staložen, a reči su zapamćene: “Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to.” Ove reči su odražavale duboku povezanost sa sopstvenim identitetom, koji je bio oblikovan kroz teške godine rata i istorijskihpreviranja.
- Meša je vrlo otvoreno govorio o svom poreklu i nacionalnoj pripadnosti, često ističući da je “Srbin slavno biti, ali i skupo”. U svom testamentalnom pismu, Meša je jasno definisao svoju nacionalnost i književnu pripadnost, rekavši da pripada srpskoj književnosti i poštovao je svoje poreklo. Ove reči su bile odvažna odbrana njegove ličnosti i identiteta, koji su bili duboko povezani s njegovim radom i stvaralaštvom. Bez obzira na to što je poticao iz muslimanske porodice, Meša nije dopuštao da ga iko deli na temelju njegove verske ili nacionalne pripadnosti.
Meša Selimović nije bio samo poznat kao pisac, već i kao čovek koji je preživeo mnoge lične tragedije. Jedna od najtragičnijih priča u njegovom životu bila je smrt njegovog brata Šefkije, koji je bio streljan u zoru 1944. godine. Šefkija je bio nevin, žrtvovan ideologijom koja nije imala razumevanja za ljudsku sreću. Meša nikada nije oprostio ni partiji ni svom bratu Tevfikovi, koji nije intervenisao kako bi spasio Šefkiju. Ova tragedija bila je duboko ukorenjena u Meši, i iz nje je nastalo njegovo remek-delo “Derviš i smrt”, koje je bilo i omaž bratu, i izvinjenje za nespravnu pravdu koju je doživeo.
Meša je imao burnu ljubavnu prošlost, jer je njegova prva žena bila Desa Đorđić, profesorka fizičkog vaspitanja, s kojom je dobio ćerku Slobodnaku. Ipak, kada je sreo Daroslavu Božić, njegova ljubav prema njoj bila je neopisiva. To je izazvalo veliki skandal, jer je Desa bila duboko ljubomorna na Darku, a Meša je bio suočen s pitanjem: “Zašto si ostavio ženu i ćerku?” Partija ga je kaznila zbog “neiskrenosti”, smatrajući ga nemoralnim zbog toga što je imao ljubavnicu. Iako su ga svi odbacili, Meša i Daroslava su nastavili da se bore za svoju ljubav, a zajedno su dobili dve ćerke.
Meša Selimović je umro 11. jula 1982. godine, u Beogradu, u 72. godini života, gledajući fudbalsku utakmicu. U njegovoj smirajnoj tišini, sedela je njegova voljena žena, Darka, koja je bila uz njega do poslednjeg trenutka. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, ali vlasti su tražile da se njegovi posmrtni ostaci prebace u Sarajevo, što nikada nije realizovano. U životu i u smrti, Meša je ostavio nezaboravan trag, kako u srpskoj, tako i u svetskoj književnosti, a njegova dela i danas inspirišu mnoge.
