Bil je znao da nešto nije u redu.
- Ova mala djevojčica, koja je bila potpuno sama u ovom ogromnom, kišnom jutru, nije imala nikakvog razloga da laže. Ali to što je rekla — da žive u „jednoj kući“ — nije mu ništa značilo. U stvari, to je zvučalo previše neodređeno da bi bila istina.
Iako je bio suviše iskusan da bi se prepustio prvim instinktima, bio je siguran da je iza ove scene nešto duboko skriveno. Pokušao je da bude smiren, da je ne plaši, ali nešto mu nije dalo mira. Nije mogao da se otresne tog osjećaja da nešto nije u redu. On je, na kraju krajeva, bio rančer. Odrastao je uz drveće, zemlju i stoku — a ovi ljudi, ljudi kao Medi i njen mali brat, nisu mogli biti u njegovom svetu slučajno. Ne ovako.
Nakon što je djevojčici pomogao s mlijekom, pogledao je prema blatu na podu štale, gdje su se vidjeli tragovi stopala — male, blatnjave, ali i stopala odrasle osobe. Neko je morao biti u blizini. Neko je morao biti odgovoran za ovu djecu.
„Medi“, rekao je tiho, „rekla si da živiš u jednoj kući. Zašto mi ne kažeš gdje?“
Djevojčica je, kao da je čekala samo da mu pokaže, tiho uzdahnula i pogledala prema tami iza njega. „To je… to je napuštena kuća. Niko ne živi tamo.“
Bil je nešto duboko osjećao. Ta kuća nije bila napuštena — barem ne do sada.
„Zar ti nemaš roditelje?“ upitao je, nadajući se, ali znao je da odgovor neće biti ono što je očekivao.
„Moj tata je otišao. Moja mama…“ Nije završila rečenicu. Iako je bila mala, Bil je mogao da osjeti težinu tih riječi. Da, mama je nestala. I to nije bio samo fizički nestanak. To je bio nestanak nade, nestanak života.
Bil ju je gledao. Nije znao šta da kaže. Tada je osetio potrebu da nešto uradi. Nije mogao samo da je ostavi. Morao je da sazna više. Da sazna šta se dešavalo sa njom i njenim malim bratom.
„Hajde, Medi, uzmi svog brata, vodi me do kuće“, rekao je odlučno, dajući joj ruku da je vodi. „Moram da znam u kojoj kući živiš. I neću te ostaviti dok ne budem siguran da si na sigurnom.“
Medi nije znala da li je uopšte smela da mu vjeruje, ali bila je previše umorna da bi još razmišljala. Bebe su često bile prva žrtva. A ona, ona nije imala izbora.
Krenuli su zajedno kroz blatnu kišu, sve dublje i dublje u noć, dok je Bil sve više bio siguran da nešto nije u redu. Kada su došli do stare, porušene kuće na kraju puta, Bil je bio iznenađen. Nije bila samo napuštena — bila je zagonetna. Njegovo srce je počelo kucati brže. Djevojčica i njen mali brat nisu smjeli biti tu, a on mora da sazna istinu.
Šokantno je bilo to što je ispod prljavih pokrivača, uz miris zapuštenog i zaboravljenog, ležala još jedna tužna istina.
Bil je znao da je ovo početak nečega mnogo dubljeg. Ove dvije djece bile su žrtve nečega mnogo strašnijeg od toga što je mogao zamisliti.
Nastaviće se…
