Na društvenim mrežama nedavno se pojavila priča koja je privukla veliku pažnju i izazvala brojne reakcije javnosti. Naime radi se o Urošu iz Ljiga, čoveku koji je podelio svoje iskustvo s porodicom, koje se isprva činilo bezazlenim, ali je vrlo brzo preraslo u ozbiljan porodični sukob.
- U centru svega nalazi se njegova ćerka, devojčica koju je iz potrebe za zaštitom privatnosti nazvao Talija.Sve je počelo kada su Uroševi roditelji, tokom čuvanja unuke, odlučili da joj bez prethodnog dogovora sa roditeljima probodu uši. Uroš i njegova supruga su se znatno ranije usaglasili oko stava da dete treba samo, kada bude dovoljno svesno i zrelo, da odluči da li želi da nosi minđuše. Ova odluka nije bila slučajna – proistekla je iz ličnog iskustva njegove supruge, kojoj su još kao bebi roditelji probušili uši. To pamti kao neprijatno i traumatično, zbog čega kasnije nikada nije ni nosila minđuše.
Uprkos jasno izraženoj odluci roditelja, baka i deka su smatrali da čine nešto lepo i korisno za dete. No, ono što je za njih bio gest ljubavi, za Uroša i njegovu suprugu bio je udar na roditeljsko pravo da odlučuju o važnim pitanjima koja se tiču njihove ćerke. Kada su saznali šta se dogodilo, bili su duboko povređeni, osetivši da je njihovo poverenje narušeno i da je njihovo dete izloženo nečemu što su želeli da izbegnu dok ne bude moglo samo da odlučuje.
- Uroš je, nakon te situacije, doneo odlučan korak – da njihova ćerka više ne boravi sama kod njegovih roditelja. Od sada, dete može biti s njima isključivo u prisustvu roditelja. Ova odluka nije prošla bez posledica. U širem porodičnom krugu naišla je na negodovanje i nerazumevanje. Mnogi su smatrali da Uroš preteruje, da su njegovi roditelji imali najbolje namere i da čin probadanja ušiju nije razlog za tako ozbiljan sukob.
Međutim, za Uroša i njegovu suprugu, problem nije bio u minđušama samim po sebi. Stvar je bila principijelna – odnosila se na autonomiju deteta, poštovanje roditeljskih odluka i postavljanje jasnih granica. Njihovo stanovište je bilo jasno: niko, bez obzira na bliskost i naklonost, ne sme samovoljno donositi odluke koje se tiču tela i integriteta deteta.
Uroš je u svojoj objavi iskreno priznao da je ovakva situacija stvorila duboke podele unutar porodice. Neki članovi stali su na stranu njegovih roditelja, opravdavajući njihov čin kao nešto bezazleno, čak radosno. Drugi su, pak, razumeli i podržali Urošev stav, saglasni da je granica ozbiljno pređena i da je njegovo postupanje bilo potpuno opravdano.
- Ne želeći da ostane zatvoren u ličnim nedoumicama, Uroš se obratio i široj javnosti, postavljajući pitanje: „Da li preterujem što više ne želim da ostavljam dete kod njih na čuvanje?“ Odgovori su uglavnom bili podržavajući. Mnogi korisnici društvenih mreža smatrali su da je apsolutno neprimereno mešati se u odluke roditelja, pogotovo kada su u pitanju telesne promene deteta. Neki su čak ukazivali na to da takav čin može predstavljati oblik narušavanja telesne autonomije i psihološki pritisak na dete.
Zajednička poruka većine komentara bila je da deca, čak i kada su mala, zaslužuju poštovanje prema svom telu i odluke o njemu. Roditelji koji insistiraju na ovakvim principima, istaknuto je, zapravo doprinose zdravom razvoju i stvaranju samopouzdanih ličnosti. Urošu je savetovano da ostane dosledan i smiren, te da i dalje komunicira svoje granice jasno i odgovorno.
- Ova priča na kraju nije samo individualni slučaj, već simbol šireg fenomena – kako i najbliskiji članovi porodice, vođeni ljubavlju i dobrim namerama, mogu nenamerno povrediti roditeljsko poverenje ukoliko ignorišu dogovore i odluke koje roditelji postave. Urošev slučaj podseća da ljubav prema detetu nije dovoljna ako se ne prati poštovanjem odluka koje su roditelji doneli za njegovo dobro.
Na kraju, Uroš je ostao veran svojim uverenjima, sa ciljem da njegovo dete raste u okruženju gde se njen glas čuje, gde se poštuje njeno telo i gde emocionalna i fizička autonomija nisu zanemarene. Njegov postupak mnogi su ocenili kao primer svesnog i odgovornog roditeljstva u savremenom društvu.
