Vesna je bila učiteljica starog kova. Kod nje se znalo – tišina na času, uredni nokti, domaći zadatak na stolu.
- Volela je decu, ali nije podnosila nemar. U njenom razredu bio je Pavle, dečak u uvek pomalo prljavoj dukserici, razbarušene kose i sa tamnim podočnjacima koji nisu priličili detetu od deset godina. Pavle je bio problem. Ne zato što je bio nevaljao, već zato što je – spavao. Čim bi čas počeo, Pavlova glava bi klonula. Deca su mu se smejala: “Evo ga Spavle opet hrče!”
Vesna je pokušavala sve. Grdila ga je, davala mu jedinice, slala ga kod pedagoga. “Zašto spavaš, Pavle?” pitala bi ga oštro. “Umoran sam, učiteljice,” odgovorio bi on tiho, gledajući u pod. “Umoran? Od čega? Od video igrica? Od televizora? Sram te bilo!” vikala je Vesna. “Tvoji roditelji se ne javljaju na telefon, ali ja ću ovome stati na put!”
Došao je dan velikog polugodišnjeg testa. Tišina u učionici. Samo škripa olovaka. Vesna je šetala između klupa. Kada je došla do Pavla, stala je. On je spavao. Obraz mu je bio pritisnut na prazan papir, a iz ruke mu je ispalala olovka. Vesni je pao mrak na oči. Zgrabila je njegov test i zgužvala ga. “Napolje!” vrisnula je toliko jako da se Pavle trgnuo i umalo pao sa stolice. “Kupi stvari i idi kući! Neću da te vidim! Danas dolazim kod tvojih roditelja da vidim kakva je to kuća gde se dete pušta da bude ovakvo!”
Pavle je uzeo ranac. Oči su mu bile pune suza, ali nije rekao ništa. Izašao je pognute glave.
- Čim se nastava završila, Vesna je našla adresu u dnevniku. “Ulica breza bb”. To je bilo naselje na samom obodu grada, gde asfalt prelazi u blato. Sela je u svoj auto, besna, spremajući govor koji će sasuti tim neodgovornim roditeljima u lice. Stigla je pred jednu malu, nedovršenu kuću od cigle, sa krovom koji je prokišnjavao. U dvorištu nije bilo igračaka, samo naslagana drva i neki stari bicikl.
Vesna je izašla iz kola, gazeći po blatu u svojim štiklama. Krenula je ka vratima da zalupa i napravi scenu. Međutim, dok je prolazila pored prozora koji je bio nisko, u visini njenih očiju, zastala je. Zavesa je bila pomerena. Pogledala je unutra. Istog trenutka, bes je nestao. Noge su joj se odsekle. Ruka joj je klonula, a torba je skliznula s ramena u blato. Vesna je stajala kao ukopana, dok su joj suze navirale na oči, gledajući ono što se dešavalo u toj maloj sobi.
Vesna je kroz prljavo staklo videla unutrašnjost male, siromašne sobe. U krevetu je ležala žena, bleda kao krpa, očigledno teško bolesna i nepokretna. Pored nje je bio neki složeni medicinski aparat koji je zujao. A pored kreveta je stajao Pavle. Onaj isti “lenji” Pavle. Samo što sad nije spavao. Pažljivo je, sa nežnošću odraslog čoveka, menjao pelenu svojoj majci. Zatim joj je obrisao lice vlažnom krpom, poljubio je u čelo i prinosio joj čašu vode sa slamčicom. Usred sobe, na maloj ringli, kuvala se supa. Pavle je jednom rukom mešao supu, a drugom držao majku za ruku.
- Vesna je osetila kako joj se srce cepa na komade. Njen bes se pretvorio u stid toliko težak da je jedva disala. Pokucala je tiho na vrata. Pavle je otvorio. Kada je video učiteljicu, prebledeo je. Ruke su mu se tresle. “Učiteljice… molim vas…” šapnuo je dečak, gledajući u pod. “Nemojte reći mami da sam spavao u školi. Ona misli da sam dobar đak. Sekiraće se. Obećavam, neću više nikad zaspati…”
Vesna je pala na kolena pred svojim učenikom. Nije je bilo briga za blato. Zagrlila je dečaka čvrsto, a suze su joj kvasile njegovu duksericu. “Pavle… sine…” jecala je Vesna. “Zašto mi nisi rekao?” “Nisam hteo da me deca zadirkuju,” rekao je Pavle tiho. “Tata je umro prošle godine. Mama je ostala nepokretna. Nemamo para za negovateljicu. Ja je okrećem na svaka dva sata noću da ne dobije rane. Kuvam pre škole. Čistim posle škole. Umoran sam, učiteljice. Izvinite što sam lenj.”
Vesna ga je pogledala u oči. “Ti nisi lenj, Pavle. Ti si heroj. Ti si veći čovek od svih nas zajedno.”
- Sutradan, Pavle je došao u školu. Opet je bio umoran. Na trećem času, glava mu je klonula na klupu. Deca su počela da se kikocu. “Evo ga Spavle!” Vesna je lupila dnevnikom o sto. Učionica je utihnula. “Tišina!” rekla je glasom koji nije trpeo pogovor. “Pavle ne spava zato što je lenj. Pavle spava jer radi posao o kojem vi ne možete ni da sanjate.” Vesna je prišla Pavlu, skinula svoj sako i nežno ga pokrila. “Neka spava,” rekla je razredu. “I ko ga bude probudio, imaće posla sa mnom.”
Vesna je pokrenula akciju. Celo naselje se diglo. Sakupili su novac za profesionalnu negovateljicu koja će dolaziti noću. Pavle je napokon mogao da spava. Godinama kasnije, Pavle je postao najbolji lekar u gradu. Ali nikada nije zaboravio dan kada ga je stroga učiteljica pokrila sakoom i naučila razred šta znači poštovanje. A Vesna? Vesna tu sliku, gde Pavle spava mirno na njenom času, čuva u srcu kao svoju najveću pedagošku pobedu.
