Vedrana Rudan, poznata hrvatska književnica, u svojoj novoj ispovesti piše o bolničkoj sobi na onkologiji, o susretu sa smrću, i o potresnim emocijama koje izaziva pomisao na majku. Na samom početku svog svedočenja, Rudan se prisjeća jedne noći u bolnici kada je, probudivši se iz sna izazvanog lekovima, čula krikove žene koja je iz dubine svoje patnje zazivala “MAMAMAAAAA”. Ove reči, koje izazivaju snažnu emocionalnu reakciju, postale su okidač za Rudanovo razmišljanje o smrti, bolesti i o svim neizgovorenim rečima koje ostajemo dužni onima koje volimo.
Priča o bolu i smrti
Vedrana opisuje ovaj trenutak kao trenutak kada je shvatila da žena koja umire u susednoj sobi zaziva “majku”, osobu koju je većina ljudi najviše vezana. Prema pričama medicinskog osoblja, ta žena nije umirala, ali njena patnja bila je tolika da je njeno zazivanje majke bilo prirodna reakcija na tešku bolest. U tom trenutku, Rudan se podsetila na svoje vlastite uspomene sa majkom, prisetila se vremena kada je njena majka, starija žena, često zvala da proveri kako je. Iako su joj te telefonske pozive tada smetale, sada bi dala mnogo da čuje njen glas, bez obzira na to koliko su se čini li “bespotrebni” bili njeni pozivi.
Razmišljanja o odnosima s majkom
Vedrana se prisjeća vremena kada je bila odrasla i majka je počela zvati gotovo svaki dan. Iako je Rudan često odgovarala uz napomenu da je „zauzeta“, „u žurbi“ i da joj to stvara stres, sada shvata koliko su ti pozivi zapravo značili majci. Često je to bio način na koji je pokušavala ostati povezana sa svojom kćerkom, a iako su njene brige izgledale trivijalne, zapravo je bila emotivno potrebna, pa čak i ranjiva. Vedrana s tugom konstatuje da bi danas, kada je i sama suočena sa smrću, dala mnogo da ponovo čuje svoju majku i njene svakodnevne brige.
Kako zaboravljamo važno
Sledi jedno duboko emocionalno razmatranje u kojem Vedrana analizira kako ljudi često zanemaruju „mamine“ pozive zbog svojih brzih i hektičnih života. Svima je poznato da roditelji često zovu, čak i kad nisu u najboljoj formi, dok su deca preopterećena svakodnevnim obavezama. Rudan naglašava da ljudi vrlo često odugovlače sa odgovorima, a njena majka je, kao i mnoge druge starije osobe, jednostavno želela da čuje glas svoje kćeri, bez obzira na to što su deca uvek u žurbi. Ona se priseća i svog odnos sa majkom, koji je sada posmatra iz perspektive starije žene koja shvata da ni ona ne razume svoje dete onako kako bi želela.
Gubitak i kajanje
Rudan takođe priznaje da bi danas dala mnogo da ponovo ima priliku razgovarati sa svojom majkom, iako su njeni pozivi često zvučali bespotrebno. Ona piše o tome kako su to bile sitnice poput „problema sa stolicom“ ili pitanja o zdravlju, ali sada, iz bolničke sobe, shvata koliko je te stvari zapravo zanemarivala. Slično tome, i mnogi drugi ljudi često ne reaguju na pozive svojih roditelja, ignorišući njihov glas u tom brzom tempu života. Vedrana izražava tugu što nije shvatila koliko je važna ta obična svakodnevna briga majke.
Poziv na refleksiju
U poslednjem delu svoje priče, Vedrana apeluje na sve čitatelje da nazovu svoje mame, bez posebnog povoda, i da im pruže pažnju. Iako možda ne deluje nužno, te male stvari mogu biti važne za starije osobe koje se osećaju usamljenima i koje često osećaju da se njihova deca udaljavaju. Ona piše kako svi mi, kad budemo stari, možda budemo zazivali svoje majke ili, još gore, možda se naći u situaciji u kojoj ćemo biti ti koji su zauzeti, žureći i odbijajući kontakte.
Ova priča, iako ispunjena tugom i refleksijom, nosi važnu poruku: nikada ne zaboravite na one koji vas vole, jer možda će biti prekasno da im uzvratite pažnju kad to zaista bude bilo potrebno. Vedrana Rudan završava svoj tekst pozivajući nas da pozovemo svoje majke, bar povremeno, i učinimo sve što možemo da očuvamo tu emocionalnu povezanost dok još imamo vremena.
Zaključak
Vedrana Rudan u ovoj ispovesti dodiruje emotivnu dubinu ljudi suočenih sa smrću, bolešću i gubitkom. Niko nije imun na žrtve koje nosi život, ali najvažniji trenuci su oni kada pružamo ljubav, pažnju i razumevanje svojim najbližima. Možda se čini da su sitnice poput telefonskog poziva trivijalne, ali te sitnice mogu biti sve što nam ostane u poslednjem trenutku života.
