U današnjem članku pišemo o poslednjim trenucima života Josipa Broza Tita, jedne od najvažnijih figura u istoriji Jugoslavije, čije su poslednje reči otkrivene tek decenijama nakon njegove smrti.
- Tito je umro 4. maja 1980. godine, a njegova smrt je označila kraj jedne epohe u jugoslovenskoj istoriji. Tek sa otkrićem tih reči, došlo je do novog uvida u njegovu unutrašnju dilemu i misli pred smrt.
Josip Broz Tito, vođa koji je Jugoslavijom upravljao punih 35 godina, poslednje godine svog života proveo je u velikim mukama. U februaru 1980. godine njegovo zdravstveno stanje se ozbiljno pogoršalo, a lekari su se borili da ga spasu. Noga mu je bila amputirana, a on je ubrzo završio u komi, iz koje se, nažalost, nikada nije probudio. Tito je preminuo 4. maja u 15:05 u Ljubljani, samo nekoliko dana pre svog 88. rođendana. Njegova smrt bila je trenutak kada je cela Jugoslavija stala, a reč o njegovoj smrti odjeknula je širom sveta.
Doktor Milomir Stanković, koji je bio prisutan tokom Titovih poslednjih dana, sećao se tih trenutaka i izgovorenih reči koje su ostale zapisane u istoriji. U poslednjem trenutku, Tito je izgovorio rečenicu: „Šta sve ovo treba da znači?“. Bilo je to pitanje koje je možda odražavalo njegove unutrašnje dileme o stanju u kojem se našao i o sudbini Jugoslavije, zemlje koju je stvorio. Tito je tokom svoje bolesti bio pod stalnim nadzorom lekara, a pitanje koje je postavio na samom kraju života ostaje otvoreno za mnoge interpretacije. Da li je ovo pitanje bilo usmereno na lekare koji nisu uspeli da ga spase, ili na sopstvene odluke koje su oblikovale sudbinu zemlje, ostalo je nejasno.
Nakon njegove smrti, 5. maja je posmrtnim ostacima Josipa Broza u Plavom vozu, simboličnom vozilu koje je povezivalo sve krajeve Jugoslavije, prevezen kovčeg u Beograd. Sahrana 8. maja, u Kući cveća na Dedinju, postala je trenutak oproštaja od jednog od najuticajnijih političara 20. veka, a svečana povorka bila je ispunjena sužnim građanima koji su dolazili da odaju poslednju počast. Tito je bio ispraćen i od 200 istaknutih ličnosti, ali i od stotina hiljada običnih ljudi koji su smatrali da je bio simbol njihove zemlje.
BONUS TEKST
U današnjem članku pišemo o neverovatnoj životnoj priči Steve Žigona, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Njegova sudbina bila je ispunjena neverovatnim usponima i padovima, a ljubav koju je imao sa suprugom Jelenom ostavila je nezaboravan trag. Ovaj legendarni glumac nije samo bio poznat po svom talente, već i po životnoj borbi, ljubavi i velikim tajnama koje su ostale skrivene decenijama.
Stevo Žigon, rođen 1926. godine u Ljubljani, bio je deo istorije jugoslovenskog filma i pozorišta. Njegovo ime ostalo je zauvek zapisano u kinematografiji, ali to nije bila jedina stvar koja ga je činila posebnom osobom. Za Žigona, život nije bio samo umetnost, već i borba za opstanak, jer je već kao mladić prošao kroz strahote Drugog svetskog rata. Kao član Narodnooslobodilačkog fronta, uhapšen je od strane italijanske vojske i proveo godinu dana u vojnim logorima, da bi zatim bio poslat u zloglasni koncentracioni logor Dahau. Iako je bio izložen neizmernim patnjama, naučio je nemački jezik koji mu je kasnije pomogao da postane zapažen glumac, igrajući ulogu nemilostivih nemačkih oficira. Njegovo oslobođenje od strane Amerikanaca bilo je trenutak spasa, ali život mu nije dao da se brzo oporavi. Usmerio je svoju energiju prema glumi, završio studije u Ljubljani i nastavio svoju karijeru na sceni i platnu.
Međutim, njegova ljubavna priča sa Jelenom Žigon, koju je upoznao kada je bila mlada studentkinja, zaslužuje posebnu pažnju. Jelena je bila prelepa, krupnih očiju i sa šarmom koji je osvajao sve, a ljubav između nje i Steve počela je dok je ona bila samo 17-godišnja studentkinja, a on je bio asistent na katedri za glumu. Uprkos početnim prepreka, ljubav je buknula između njih. Stevo je svirao violinu dok je bio u logoru, a violina je postala simbol njegovog života, čak je njome osvojio Jelenu, dolazeći kod nje na prvi susret sa violinom u ruci. Iako je njihova veza u početku bila neprihvaćena, ljubav koju su osećali jedno za drugo nije mogla biti zaustavljena. Venčali su se 1958. godine, a Stevo je ovu godinu smatrao najvažnijom u svom životu, jer je u njoj ne samo postao muž, već i otac. Zajedno su dobili sina Nikolu, a kasnije i ćerku Ivanu. Iako su imali svoje uspone i padove, Stevo je bio duboko zaljubljen u svoju Jelenu, govoreći da je brak sa njom njegova najveća inspiracija i sreća.
