U današnjem članku vam donosimo jednu veoma interesantnu ispovijest.„Ti si žensko, ti si tuđa kuća.” Ove reči mojih roditelja, izgovorene sa tolikim težinama, duboko su mi se urezale u pamćenje. Njihov ton bio je pun tradicije, običaja, onih nevidljivih pravila koja su oblikovala naš odnos, ali su bol koju su izazvale ostale sa mnom do danas.
Odrasla sam u domu gde su svi resursi i pažnja bili usmereni prema mom bratu, jer je bio muško dete, dok sam se ja, kao ćerka, osećala zapostavljeno. On je bio centar sveta, sve se vrtelo oko njegovih snova, njegovog obrazovanja, njegovih ciljeva. Njegovo ime je bilo na svim usnama, dok sam ja ostajala u njegovoj senki, na margini života.
- Svet oko mene je delovao tako nepravedno. Svaki put kad su moji roditelji brinuli za njega, pazili ga, ulagali u njegovu budućnost, osjećala sam se kao da je moj život samo sporedna priča. Moj postojanje, kao devojke, bilo je nešto privremeno – pripadala sam nekoj drugoj kući. Odrasla sam uz prazninu u srcu, tražeći ljubav i pažnju koja je izostajala. Vremenom sam počela da se distanciram, a te reči su postale rane koje nikada nisu zarasle.
Kada sam se udala, moj plan je bio da pobegnem od svega. Sa mužem sam otišla u drugu zemlju, sa samo dva kofera i punim srcem nade. Počeli smo iz početka, bez pomoći porodice i prijatelja, samo nas dvoje. Započeli smo novi život, borili se sa svim izazovima, a svaki dan je bio izbor – da budemo jaki ili da se predamo. Bilo je teško, ali zajedno smo stvorili novi dom, prepun snova i planova. Iako nisu postojali lakši dani, vremenom smo uspeli da se stabilizujemo i počnemo ostvarivati ono što smo želeli.
Naša nova zemlja postala je naš dom. Osećali smo se kao deo zajednice, imali smo posao, prijatelje, i svoje mesto pod suncem. I tada, kada smo uspeli da kupimo kuću, sve se promenilo. Taj trenutak potpisivanja kupoprodajnog ugovora bio je kao simbol. Kada smo dobili ključeve, nisam mogla da verujem da je to stvarno – naš novi dom, naš prostor, naš svet. Počeli smo da živimo u njemu, a muž mi je pružio ključeve, govoreći: „Sada više nisi tuđa kuća, sada je ovo tvoja kuća. Kupio sam je da ti srce stane na mesto.”
- Te reči, koje su mi bile lepe, ali i bolne, odzvanjale su u mom umu. Po prvi put sam čula nešto suprotno od svega što sam godinama slušala. Po prvi put sam bila voljena. To su bile reči koje su mi povratile vrednost, ali istovremeno i povećale tugu. Nisam plakala zbog radosti, nego zbog praznine koju sam nosila u srcu. I dalje mi je nedostajala ljubav roditelja, onaj pravi, bezuslovni odnos koji sam želela od malena.
Imati svoj dom, svoju stabilnost, bila sam ispunjena, ali u srcu je ostalo to neko nesigurno mesto. Dobar muž, kuća, nova zemlja… sve to je trebalo da popuni prazninu, ali nije. Taj prostor koji je stvoren nije mogao da pokrije rane koje su ostale iz prošlosti. Moji roditelji možda nikada neće razumeti kolika je bila bol koju su mi prouzrokovali svojim rečima i postupcima. Oni su jednostavno sledili tradiciju, verovali u ono što su znali, ali ta povređenost je ostala duboko u meni.
Sada, sa svim onim što imam, učim da tražim mir u svom životu. Možda te praznine nikada neće biti potpuno ispunjene, ali moj novi dom je moje mesto. Možda prošlost nikada neće biti zaboravljena, ali sadašnjost i ljubav koju imam omogućavaju mi da krenem napred. Na kraju, ne radi se o tome što nisam dobila, već o tome što mogu da dam i kako mogu da izgradim mir u svom srcu.
