U današnjem članku vam pišemo na temu predrasuda koje nosimo prema ljudima, često ne sluteći kakve se istine kriju iza lica koja olako osuđujemo. Ovo je priča ispričana jednostavno, poput ličnog blogerskog zapisa, ali sa emocijom koja ostaje dugo nakon čitanja.
- Cvećara „Magnolija“ na glavnom gradskom trgu slovila je za najlepšu u gradu. Njena vlasnica Lucija bila je mlada, dotjerana žena duge crne kose, poznata po savršenim cvetnim aranžmanima i još savršenijem ukusu za bogate mušterije. Obožavala je luksuz, skupe torbe i klijente koji bez pitanja ostavljaju stotine evra za buket. Siromaštvo joj je bilo strano i odbojno, nešto što ne pripada njenom svetu.
Svako jutro u osam sati, bez izuzetka, njeno raspoloženje bi pokvario isti prizor. Na vratima radnje pojavljivao se barba Šime. Bio je lokalni prosjak, prepoznatljiv po starom mornarskom kaputu, neurednoj bradi i mirisu jeftinog vina. Ljudi su ga izbegavali, ali on je imao svoju rutinu. Ušao bi u radnju, pažljivo prebrojao sitniš i položio ga na pult.
Uvek bi tražio isto – jednu crvenu ružu. Najlepšu. Lucija bi kolutala očima, novac uzimala sa gađenjem, često preko salvete, i davala mu ružu koja je već gubila svežinu. Uz to su dolazile i uvrede, smeh, podrugljive opaske pred prijateljicama. Šime nikada nije odgovarao. Samo bi pomirisao ružu kao da drži blago, blago se naklonio i otišao.
To je trajalo tri godine. Bez prekida. Po suncu, kiši, zimi i buri.
Jednog jutra, po olujnom jugu i pljusku koji je ispraznio grad, Šime nije došao na vreme. Kada se napokon pojavio, bio je bled, drhtav i jedva se držao na nogama. Ovog puta nije imao dovoljno novca. Falilo je tek nekoliko kovanica. Zamolio je tiho, gotovo stidljivo, rekavši da oseća da mu je to poslednji put i da mora da odnese ružu.
Lucija je reagovala hladno, gotovo mehanički. Rekla mu je da nema veresije, ali mu je ipak bacila ružu preko pulta. U njegovim očima videla je nešto što je prvi put probudilo nemir u njoj. Zahvalio joj je, nazvao je „kćeri“ i izašao na kišu. Ta reč joj je ostala da odzvanja u glavi.
- Nešto joj nije dalo mira. Zaključala je radnju i krenula za njim. Pratila ga je kroz uske ulice sve do starog gradskog groblja. Videla je kako se jedva probija do zapuštenog dela, gde su sahranjeni oni koje je grad zaboravio. Zaustavio se pred skromnim, ali urednim spomenikom, kleknuo u blato i spustio ružu. Zatim je naslonio glavu na kamen i ostao nepomičan.
Kada je Lucija prišla i pročitala ime na spomeniku, svet joj se srušio u jednom trenutku. Ime je pripadalo njenoj majci, ženi o kojoj je znala vrlo malo, osim da je umrla mlada. Šime je tada otvorio oči i ispričao istinu. On nije bio prosjak koji dolazi iz navike. Bio je njen biološki otac. Čovek koji se odrekao svega, pa i nje, da bi ona imala život daleko od bede, bola i ulice.
Objasnio joj je da je njen otac, ugledni advokat, usvojio dete čoveka koji je izgubio ljubav svog života i nije imao snage da se sabere. Cvećara koju vodi bila je san njene majke. A ruže? Ruže su bile njegov način da svakodnevno spoji ono što je izgubio sa onim što je voleo najviše. To je bio njegov tihi krug ljubavi.
- Te reči su bile poslednje koje je izgovorio. Umro je sa osmehom, pored žene koju nikada nije prestao da voli. Lucija je satima ostala na kiši, držeći telo čoveka kome se tri godine smejala, a koji joj je dao sve.
Sahranjen je pored Ane. Na sahrani je bila samo ona.
Prema pisanju domaćih medija koji se bave društvenim temama, ovakve priče često podsećaju koliko su predrasude opasne i kako lako zaboravljamo ljudskost u potrazi za statusom i ugledom. Ljudi koje društvo odbacuje često nose najteže životne priče.
Domaći izvori koji se bave socijalnom psihologijom ističu da se odnos prema siromašnima često temelji na strahu i nerazumevanju, a ne na činjenicama. Takav odnos, kažu stručnjaci, više govori o onima koji osuđuju nego o onima koji su osuđeni.
- Psiholozi koje citiraju domaći portali naglašavaju da istinska promjena dolazi tek kada se čovjek suoči sa sopstvenim postupcima. Lucija se promenila. Cvećara je ostala ista, ali ona više nije. Svakog jutra nosi savršenu crvenu ružu na grob svojih roditelja. A kada u radnju uđe neko koga je život slomio, ne traži novac. Pokloni cvet i tiho kaže: „Ovo je od barbe Šime.“
