Ova priča o deda Luki, koji je na kamenitom komadiću zemlje posadio orah, duboko nas podseća na vrednost nečijeg truda, čak i kada se čini da je sav taj rad beskoristan i uzaludan.
- Luka, koji je dan za danom, uprkos protivštinama, kopao rupu na kamenu, nije to radio za sebe. Njegovo je seme bilo posadeno za buduće generacije, za one koji će doći nakon njega. Iako su ga svi smatrali budalom, njegov rad je imao dalekosežnu vrednost koju niko nije mogao da predvidi.
Rade, najbogatiji čovek u selu, bio je u početku omalovažavajući prema Lukinom trudu. Sa svojom pozicijom, imanjem i osećajem superiornosti, Rade je verovao da su stvari kao što je sadnja oraha na kamenoj zemlji besmislene. “Zašto trošiš svoje vreme na to? Nećeš to dočekati,” govorio je Rade, smejuci se Lukinom naivnom radu. Iako je Luka to radio iz ljubavi, verujući da donosi korist budućim generacijama, Rade je bio uveren da je to samo gubljenje vremena.
- Međutim, prava vrednost Luke i njegove upornosti postala je jasna tek mnogo godina kasnije, u trenutku kada je život njegovog komšije, Radetovog sina, visio o koncu. Bujica koja je zahvatila Radeovog sina Milana tokom nevremena, nosila ga je prema sigurno fatalnoj sudbini, dok je jedina stvar koja ga je spasila bio upravo orah koji je Luka posadio. Milan je, u poslednjem trenutku, uhvatio grančicu tog stabla, a Rade je bio svedok neverovatne snage prirode i posvećenosti koja se očitovala u tom stablu.
Taj orah, koji je Rade smatrao beskorisnim, postao je simbol ne samo fizičke, nego i duhovne snage. Rade je, gledajući kako je stablo spasilo njegovog sina, shvatio koliko je Luka zapravo bio u pravu. Njegova “izgubljena vremena” zapravo su bila investicija u budućnost – za nepoznate, za one koji će doći, i za život koji će nastaviti da raste, upravo kao i to drvo.
- Rade se, slomljen od kajanja, poklonio Lukinom grobu, svesno priznavši svoju grešku i duboko zahvalan na onome što je Luka učinio, iako nikada nije mogao da uživa u plodovima tog truda. Na kraju, Rade je oddao počast svom komšiji postavljanjem spomenika i kamene klupe oko Lukinog stabla. Kroz svoju žrtvu, Luka je posadio ne samo drvo, nego i temelj za spasenje jedne duše i novu perspektivu za onog koji je bio prepun ponosa, bogatstva, ali bez prave vrednosti života.
Na kraju, poruka ove priče je jasna: “Stari ljudi koji sade drveće u čijem hladu neće sedeti, zapravo sade život za one koji dolaze posle njih.” Luka nije sadio orah za sebe, već za one koji će doći, a u tom činu je otkrio istinsku snagu ljubavi, odricanja i predanosti, koja ne očekuje ništa zauzvrat, ali uvek donosi plodove mnogo vrednije od onih koje možemo zamisliti.
