U današnjem članku donosimo jednu priću o izdaji, sumnjama, i borbi za poverenje unutar braka, koji je kroz jedan test postao zaista prekretnica u životu Aleksandrine. Više o ovoj prići u nastavku…
Ovo je priča o ženi čiji je muž, duboko potresen glasinama, zahtevao DNK test za njihovog sina, što je za Aleksandrinu postalo nešto više od običnog testa – to je bio test njenog života, ljubavi, i poverenja.
Priča počinje u trenutku kada je Aleksandrina postala majka malog Leona.
Iako je sve trebalo da bude savršeno, početak novog života donio je nesigurnost. Njen muž, Branko, počeo je da se ponaša distancirano. Bio je odsutan, povučen, a u njegovoj glavi pojavljivale su se misli koje su sve više nalikovale sumnjama. Glasine koje je čuo, ili možda sam stvorio, počele su da mu smetaju. Njegova sestra Marina, koja nije bila poznata po tome da drži svoja usta zatvorena, nije se ustručavala da podeli sa Brankom svoju verziju priče, tvrdeći da je videla Aleksandrinu sa komšijom Dejanom, dok Branko nije bio kod kuće. „Videla sam te s njim. Znam da nije tvoje dete,“ rekla je Marina, i ta rečenica bila je dovoljna da posadi seme sumnje u Brankovu glavu.
- Aleksandrina nije imala pojma da će reči jedne osobe izazvati takvu bučnu oluju u njihovom braku. Branko je počeo da preispituje sve, svaku sitnicu, svaki pogled, svaki trenutak proveden zajedno. Sumnja ga je obuzela i, iako je Aleksandrina pokušavala da ga smiri, nije mogao da se oslobodi osećaja da nešto nije u redu. Njegovo ponašanje je postalo nesnosno. Spavao je na kauču, a ona je svaku noć plakala, osećajući se kao stranac u svom vlastitom domu.
Nakon što je insistirao na DNK testu, Aleksandrina je pristala. Iako je bila sigurna u istinu, znala je da će ovaj test značiti mnogo više od jednostavne potvrde o očinstvu. To će biti test njihovog odnosa, njihovog poverenja. Ona je verovala da je Leon njen sin, da je Branko njegov otac, ali činjenica da je morao da traži test je značila da je nešto mnogo dublje u njihovoj vezi pokidano. Njena majka, Jasna, svaki dan je dolazila kod nje, pokušavajući da je uteši, govoreći: „Ako si sigurna, nemaš čega da se plašiš.“ Ali Aleksandrina je znala da nije reč o strahu od rezultata testa. Bojala se da, čak i ako test pokaže istinu, nešto će zauvek biti pogrešno između njih.
Test je obavljen u privatnoj klinici, ali i pre nego što su stigli rezultati, Marina je odlučila da organizuje porodični roštilj na Avali, sigurno verujući da će to biti idealna prilika da svi „razjasne stvari“ dok se smeju i piju pivo. Aleksandrina je želela da izbegne tu situaciju, ali znala je da mora da bude tamo, jer bi svaka izbegavanja stvorila još veću sumnju.
- Dan je bio siv, ali dvorište je bilo puno života – smeh, deca koja trče oko stola, odrasli koji su komentarisali politiku i život. Aleksandrina je sedila po strani, osećajući se kao duh u njihovoj sredini. Kada je došao trenutak za desert, ustala je i, gledajući svakog člana porodice, rekla: „Imam nešto važno da kažem.“ Nastala je tišina. I svi su se okrenuli ka njoj. Iz torbe je izvadila kovertu sa rezultatima testa i, sa suzama koje su joj bile na ivici očiju, počela da čita.
„Branko me je optužio da sam lagala. Ispod svega toga su njegove sumnje i predrasude. Ja nemam šta da krijem, zato ću sada pročitati rezultate.“ Pokušavala je da zadrži smirenost, ali joj je glas podrhtavao. Oči su im svima bile uperene u nju.
- Kada je izvadila rezultate i počela da čita, Marina je prevrnula očima, a Steva, Brankov otac, je pognuo glavu. Branko je samo sedeo, kao da će se raspasti pod težinom reči koje je morao da čuje. Rezultati su bili jasni: „Podudaranje 99,99%. Branko Kovačević je biološki otac Leona Kovačevića.“ Niko nije mogao da progovori, a deca su stala da trče, kao da je i njima jasno šta se dešava.
Branko je ostao nem. Aleksandrina je gledala u njega sa mešavinom bola i olakšanja. Nije želela da slavi, nije želela da viče, ali nije mogla da ne zadrhti pred tim trenutkom. Osećala je sram za njega, za njih, jer su sumnjali u njen integritet.
Njena majka je prva progovorila: „Sram te bilo, Branko! Ove gluposti nas uništavaju.“ Branko je ustao, pokušao da je zagrli, ali ona je samo spustila ruku. „Mesecima si me mučio sa sumnjama. Kako da ti ponovo verujem?“
- Rekao je: „Žao mi je… Marina mi je sve napunila glavu…“ Marina nije prestajala da se brani: „Nisam ništa loše rekla! Samo sam ispričala šta sam videla!“ Steva je udario šakom o sto, govoreći: „Dosta! Do kada ćemo se baviti glupostima? Naša porodica propada zbog toga.“
Taj dan je prošao u tišini. Niko nije pričao, ali Aleksandrina je znala da odnos sa Brankom nikada neće biti isti. Kada su se vratili kući, Branko je molio za oproštaj, ali ona je samo tiho rekla: „Poverenje se gradi dugo, ali se lako uništi. Ne znam da li ću ikada moći da zaboravim kako si me gledao…“
