U današnjem članku vam donosimo jednu jako0 zanimljivu i sentimenatalnu priču ispunjenu tugom i orgorčenjem. Naime radi se o ženi koja je čitav svoj život mislila da je usvojena, a pravu istinu je saznala tek nakon punih 50 godina. u nastavku teksta vam otkrivamo šta je nakon svega uradila.
- Zajednice poznate kao putnici, koje potiču iz Škotske i Irske, predstavljaju specifičnu društvenu grupu koju karakteriše nomadski način života. Njihovo ime upravo potiče od stalnog kretanja, a unutar te šire zajednice postoje brojni različiti klanovi sa sopstvenim jezičkim, kulturnim i istorijskim osobenostima. Iako se često poistovećuju s Romima, putnici su zasebna i raznolika grupa čiji se način života temelji na vekovima stare tradicije.
U okviru jedne takve zajednice, dogodila se nesvakidašnja i emotivna priča – priča o Suzani Gervejz, devojčici koja je nestala 1969. godine. Te godine, porodica putnika iz Škotske ponudila je da Suzanu i njenu braću i sestre povede na putovanje u Diznilend na Floridi. Iako je njena biološka majka pristala i dala pasoš devojčici, Suzana nikada nije vraćena. Tada četvorogodišnja devojčica bila je zapravo odvedena na potpuno drugi kontinent – prvo u Kanadu, a potom u Australiju i Novi Zeland.
- Više od pet decenija prošlo je pre nego što se ponovo povezala sa svojom pravom porodicom. Odrasla u uverenju da je usvojena, Suzana je istinu počela da otkriva tek u zrelom životnom dobu, kada je pokušavala da dobije novi pasoš i nije mogla da pronađe dokumentaciju koja bi potvrdila njeno usvajanje. Taj trenutak bio je prekretnica koja je pokrenula potragu za sopstvenim poreklom. Dodatni podsticaj došao je od prijateljice koja je i sama usvojena – njeno pitanje o tome kako se njena prava porodica u Velikoj Britaniji oseća, nateralo je Suzanu da dublje razmisli.
Nakon što je njen suprug Hamilton, i sam pripadnik zajednice putnika, objavio apel putem društvenih mreža, odgovor nije trebalo dugo čekati. Već pola sata nakon objave, Suzanu je prepoznala njena porodica iz Pontefrakta i stupila u kontakt. Emotivni susreti i razgovori usledili su brzo. Suzana je ponovo povezala kontakte sa četvoro od šestoro braće i sestara, a planirala je i veliku proslavu svog 57. rođendana kako bi ih sve okupila.
- U sećanju na detinjstvo, Suzana ističe da je odrastala u domu koji je delila sa braćom i sestrama, u vreme kada je njihova majka bila samohrani roditelj. Ponekad su boravili u hraniteljskim porodicama, ali su se uvek vraćali kući. U susedstvu je tada živela porodica putnika s kojom se sprijateljila. Žena iz te porodice, koju je čitav život smatrala majkom, bolovala je od multiple skleroze. Imali su dva sina, ali su, prema njenom mišljenju, želeli i devojčicu. Njena biološka majka, nadajući se bezazlenom izletu, nije ni slutila da će to biti poslednji put da vidi svoju ćerku.
U godinama koje su usledile, Suzana je živela u zajednici sa putnicima, često menjajući mesta boravka, ali – kako kaže – uvek voljena i pažena. Iako je odrasla daleko od svog porekla, ne opisuje to razdoblje kao loše. Naprotiv, njena sećanja su ispunjena toplinom, i ističe da je proputovala svet i stekla brojna iskustva koja su je oblikovala.
- Nažalost, njena biološka majka preminula je osam godina pre nego što se porodica ponovo okupila, ne dočekavši trenutak kada bi zagrlila izgubljenu ćerku. Iako nikada nije znala istinu, njena potraga nikada nije prestajala. Suzana je ispričala da je majka godinama odlazila na mesta gde su boravili putnici, nadajući se da će je pronaći. Porodica je više puta podnosila prijave, ali se policija nikada zvanično nije uključila, verovatno zato što je dete formalno dato na privremeno putovanje i jer su deca povremeno boravila u hraniteljskim porodicama, što je dodatno zamaglilo situaciju.
Sestričina Ema, sada četrdesetjednogodišnjakinja, ispričala je da je njena baka bila istrajna u potrazi, ali da tada jednostavno nije bilo resursa kao danas. Bez digitalne evidencije i uz ograničenu pomoć vlasti, nestanak deteta lako je mogao ostati bez traga. Za nju je ponovno spajanje sa Suzanim bilo pravo čudo, posebno za njenu majku koja se suočava sa Parkinsonovom bolešću i demencijom. Imati priliku da ponovo vidi svoju sestru, makar nakratko, za nju je bilo neprocenjivo.
Suzanina priča, iako bolna, nosi snažnu poruku – da je nada živa, čak i kada prođu godine, pa i decenije. I da, ponekad, čuda ipak postoje.
