Suzana Mančić, poznata voditeljica, nedavno je u bolnoj ispovesti podelila svoju emotivnu borbu za potomstvo. Iako je u životu postigla mnogo uspeha, upravo borba za decu bila je jedno od najtežih iskustava koje je prošla. Suzana je izgubila tri sina, što je duboko potreslo njenu dušu, a ujedno i promenilo njen pogled na život i roditeljstvo.
Borba za potomstvo
Suzana Mančić je tri puta doživela tragediju gubitka trudnoće, a svaki put su lekari potvrdili da je nosila dečake. Iako su joj doktori rekli da su to bili sinovi, ona nije bila sigurna da su svi bili baš muškog pola, jer je, kako kaže, u našoj tradiciji često naglašena želja za rađanjem muške dece. Suzana priznaje da je želela sina iz ličnih razloga, jer je bila jedinica i odrastala je u okolnostima u kojima je morala da bude i “muškarac i žena”. Zbog toga je sanjala o sinovima koji će biti u stanju da je štite i brane, ali i da pruže to što je ona u svom životu često morala da osigura sama – zaštitu i sigurnost.
Emocionalna bol i lična filozofija
Svaka od ovih trudnoća i gubitaka bila je za Suzanu duboko emotivno iskustvo. Kako je ispričala, verovala je da nikada neće moći da preživi ovu patnju, posebno poslednji gubitak kada je u šestom mesecu trudnoće izgubila poslednjeg sina. Iako je porodila bebu, lekari su joj odmah rekli da ne treba da se nada, jer dete nije preživelo zbog nedovoljno razvijenih pluća. Najteži trenutak bio je kada joj je donesen smrtovnica, što je bilo za Suzanu surovo i gotovo nemoguće da podnese. Međutim, unatoč tolikoj emotivnoj boli, Suzana je razvila filozofiju koju je primenjivala tokom života – filozofiju da je žena “satkana da bude jaka, da rađa i da gubi”. Ova filozofija pomogla joj je da preživi teške trenutke i da izdrži teške životne borbe.
Želja za sinom
Suzana je u svojoj ispovesti detaljno opisala svoje želje za sinovima. Iako su sve tri bebe koje je izgubila bile muškog pola, ona nije želela da se to uzme kao nešto što bi umanjilo njen gubitak. Na prvom ultrazvuku sa Teodorom, bila je uverena da nosi još jednog dečaka, ali je lekar saopštio da je beba devojčica, što je bilo za Suzanu veliki šok. Iako je bila dirnuta i zaplakala, ističe da je njena želja za sinovima potekla iz njenog ličnog iskustva i osetljivosti prema životnim okolnostima u kojima je odrasla. Želela je da njenoj kćeri pruži nešto što ona sama nije imala – starijeg brata, sa svim zaštitničkim instinktima koje taj odnos nosi.
Život nakon tragedija
Nakon svih tih emotivnih gubitaka, Suzana je uspela da se oporavi i izdrži, a danas, kao roditelj, živi s novim pogledom na život. Iako su je prošli gubici duboko potresli, ona se nije predala. Svaka od tih borbi bila je za nju prilika za izgradnju unutrašnje snage. Zbog svega što je prošla, Suzana je postala simbol otpornosti i snage, jer je iz duboke tragedije izašla sa filozofijom koja joj je pomogla da se nosi sa životnim izazovima.
Zaključak
Suzana Mančić je, kroz svoju emotivnu ispovest, pokazala kako duboka patnja može postati izvor snage. Njena priča nije samo o gubicima, već i o tome kako se uprkos svemu može nastaviti dalje. Uz sve teškoće, ona je u sebi izgradila snagu koju je prenosila na druge, i danas nastavlja da živi život sa filozofijom prihvatanja svega što je prošla, uz uverenje da je žena sposobna da podnese i najteže trenutke života.
