Letnje jutro 1997. godine na jadranskoj obali trebalo je da bude spokojno i bezbrižno, baš kao i prethodna leta za Stašu P., samohranu majku iz Ukrajine. Sa svojih 35 godina, nakon što je izgubila muža, posvetila se odgajanju dve ćerke Sofije i male Suzane.
- Iako finansijski iscrpljena, činila je sve da im obezbedi lepa sećanja, pa je svako leto odvajala od usta kako bi ih odvela na more. Ni slutiti nije mogla da će jedno od tih letovanja zauvek obeležiti njihove živote.
Na prvi pogled, dan je bio kao i svaki drugi – more mirno, pesak topao, plaža prepuna porodica. Sofija se igrala u plićaku, dok je šestogodišnja Suzana skupljala školjke nekoliko metara dalje. Staša je bila tu, u hladu, sa pogledom na svoje dete. Samo jedan trenutak je bio dovoljan – jedan jedini pogled u stranu. Kada je ponovo pogledala ka Suzani, devojčice više nije bilo.
Ubrzo je nastupila panika. Isprva je pomislila da je Suzana rešila da je zadirkuje i sakrila se iza nekog suncobrana. Ali svaki naredni minut je donosio sve veći strah. Policija je brzo stigla, ljudi s plaže pomagali su u potrazi, ali devojčici nije bilo ni traga. Nije bilo ni sandala, ni peškira, ni školjki koje je skupljala. Kao da je nestala u vazduhu.
- Dani su prolazili u mukotrpnoj potrazi bez uspeha. Nije bilo kamera, mobilnih aplikacija, dronova. Policija je s vremenom iznela najcrnju sumnju – moguće je da je Suzana oteta radi trgovine decom. To nije bila retkost u haotičnim devedesetima. Istraživanja Centra za nestalu i zlostavljanu decu u Srbiji pokazuju da su upravo tada granice bile porozne, a broj otmica naglo rastao. U jednom od izveštaja ovog centra iz 2022. godine, navodi se da je „mali broj slučajeva iz tog perioda uspešno rešen, najčešće usled nedostatka dokaza i nepostojanja međunarodne saradnje“ (Izvor: Centar za nestalu i zlostavljanu decu, Novi Sad, 2022).
Staša je ispitivana više puta, prolazila je poligrafske testove, pa čak i bila izložena nepoverenju ljudi iz svog okruženja. No, nije prestajala da traži. Vraćala se godinama na isto mesto, prateći svaku novu priču, tračak nade, ili svedočenje koje bi moglo da vrati makar deo odgovora. Sofija je odrasla uz tišinu i tugu. Njihov odnos je, i pored ljubavi, bio obojen večitom senkom nestanka.
- Godine su prolazile, a nade je bilo sve manje. Ipak, u martu 2018. godine, posle punih 21 godinu, dogodilo se nešto nezamislivo. Staši je stiglo pismo iz Francuske – zatvorski dokument iz ustanove Fleury-Mérogis kraj Pariza. Priložena je bila fotografija mlade žene sa velikim smeđim očima i tamnom kosom, uhapšene zbog pokušaja pljačke. Predstavila se kao Sophie P., nije imala dokumenta, a kao ime majke – izgovorila „Staša“.
Majka je ostala zatečena. Fotografija je podsećala na Suzanu – samo odraslu. Iako isprva nije želela da se nada, instinkt je prevladao. U pratnji advokata i tima iz francuske organizacije koja se bavi slučajevima nestalih lica, poslala je DNK uzorak. Tri meseca kasnije, potvrda je stigla – žena u zatvoru zaista jeste njena nestala ćerka.
- Suzana, sada 27-godišnjakinja, ispričala je priču o stravičnim godinama koje je provela u lancu trgovine decom. Oteta sa plaže, najpre je prebačena u Italiju, a potom i u druge zemlje. Nije imala ni obrazovanje ni identitet. Godinama je iskorišćavana za krađe, prisiljena da menja identitet i domove. Pokušavala je da se izvuče, ali su je mreže organizovanog kriminala stalno vukle nazad.
Slične priče, nažalost, nisu usamljene. Slučaj iz Sarajeva, koji je prenela “Slobodna Bosna”, govori o ženi koja je, poput Staše, primila fotografiju svoje ćerke iz javne kuće u Austriji. Tek tada je saznala gde joj je dete završilo, nakon višegodišnje potrage (Izvor: Slobodna Bosna, 2023).
- Susret majke i ćerke u Parizu bio je emotivno razoran. Obe su se suočile s novom istinom – da nisu više one iste osobe od pre dve decenije. Suzana nije govorila maternji jezik, nije imala sećanja na detinjstvo, ni poverenje u ljude. Ipak, majka joj je rekla samo jedno: da je živa, i da je to jedino važno.
Francuske vlasti su odlučile da Suzanu ne deportuju odmah. Omogućili su joj psihološku pomoć, legalizaciju boravka i podršku u pokušaju da izgradi identitet koji joj je bio oduzet. Danas se zna malo o njenom životu, osim da se nalazi pod zaštitom socijalnih službi i da pokušava da pronađe sebe u svetu koji joj je toliko toga uskratio.
- Po povratku, Staša je govorila za domaće medije da „majčinski osećaj ne vara“. U intervjuu za “RTS Život” izjavila je: „Ne postoji ta stvarnost koja me može ubediti da prestanem da verujem. Verovala sam i pronašla sam je.“ Njene reči ostale su zabeležene kao snažna poruka roditeljima širom regiona (Izvor: RTS Život, emisija “Nestali”, 2019).
Suzana se kasnije srela i sa svojom sestrom Sofijom, koja je priznala da se tada, prvi put nakon decenija, osećala kao da je deo nje vraćen. Iako rana nikada neće sasvim zarasti, svi su saglasni u jednom – potraga, koliko god bila duga, nije bila uzaludna.
Stašina priča nije samo svedočanstvo o majčinskoj ljubavi i istrajnosti, već i upozorenje koliko je važno sistemski se baviti pitanjem nestale dece. Bez obzira na godine, okolnosti i bol, nada ostaje poslednje što nestaje.
