U današnjem članku vam donosimo jednu zanimljivu priču koja već na samom početku, kako prenosi „Blic“, podseća na one tihe, zaboravljene sudbine koje žive negde na rubu sela i vremena. Priču o starici koja nikada nije tražila ni sažaljenje ni priznanje, već samo spokoj koji je pronalazila u skromnosti i tišini svoje trošne kuće.
- Ta kuća, nagnuta i izranjavana, bila je jedini svedok njenog dugog života, baš kao i jedini dom u kojem je ispraćala sve koje je volela. U tom prostoru, gde se stalno mešala aroma dunja i bosiljka sa hladnim dahom zime koji se provlačio kroz raspale prozore, živela je baka Stana – žena koju je sudbina izabrala da pokaže kakva snaga i toplina mogu da tinjaju i u najskromnijem srcu.
Stana je, kako često navodi „Kurir“ kada piše o sličnim sudbinama, pripadala onoj generaciji ljudi koja se ne žali i ne kuka, već prihvata život takav kakav jeste, sa svim njegovim gubicima i tihim bolovima. Ostala je potpuno sama: muž i deca odavno su bili u hladnoj zemlji, a ona je živela između sećanja i tihe pripreme za sopstveni odlazak. Jedino što joj je pružalo osećaj mira bila je stara metalna kutija od kafe skrivena duboko u ormaru, brižljivo umotana u belu maramicu, kao najveća svetinja. Tu je godinama slagala svoju ušteđevinu – ne za putovanje, ne za lečenje, ne za radost, već za ono što je smatrala poslednjim činom dostojanstva: za sopstvenu sahranu. „Da me sahrane kako dolikuje,“ znala je da šapne, ne želeći da jednog dana bude teret opštini. To je bio njen način da zadrži kontrolu nad bar nečim u životu koji joj je sve oduzeo.
- S druge strane puta živeo je njen komšija Milan, čovek dobre duše ali loše sreće. Njegova mala kuća bila je prepuna dečjih glasova, brige i dugova. Nakon otkaza koji je dobio u fabrici i nagomilanih računa, posebno za struju, svakodnevica njegove porodice postala je borba protiv mraka – doslovno i figurativno. Stana je sve to posmatrala iz svoje male sobe, prepoznajući u Milanovom očaju onaj isti strah koji je i sama nosila u sebi. Zato je trenutak kada su radnici elektrodistribucije stigli da isključe struju bio trenutak u kojem je njeno srce odlučilo umesto nje.
Videla je Milana kako kleči, kako moli, kako pokušava da objasni ljudima da su njegova deca nevina, da ne mogu da provedu zimu u mraku i hladnoći. Videla je i kako radnici, iako ljudski pogođeni scenom, ipak moraju da urade svoj posao. Tada se u njenoj misli, kako navodi „Nova.rs“, prelomilo nešto duboko i nepovratno. Pogledala je ka ormaru gde je stajala kutija sa celim njenim životom, sa njenim poslednjim planom, i shvatila da se dostojanstvo ponekad ne ogleda u tome kako neko odlazi – već u tome koliko daje dok je još tu.
Ruke su joj drhtale dok je skidala maramicu, ali ne od dvoumljenja. U sebi je već znala da je njen put izabran. Izašla je napolje ogrnuta samo tankim šalom koji je više bio simbol nego zaštita i prišla Milanu čije oči, crvene od suza, nisu očekivale pomoć s te strane. Kada mu je pružila svežanj novčanica, on je bio više zgranut njenom odlukom nego samim iznosom. Govorio joj je da će umreti kao pas ako mu to da, a ona je, u jednom od retkih trenutaka oštrine, odgovorila da je bolje da ona umre kao pas nego da njegova deca žive kao psi. Te reči su probole i njega i sve one koji su kasnije prepričavali događaj, ali tada su bile jedina istina.
- Milan je, držeći novac kao svetu relikviju, požurio da spreči isključenje struje, a Stana se vratila u svoj dom noseći mir koji se retko kupuje novcem. Ali selo je selo, i kao što često biva u malim sredinama, dobrotu su dočekali podsmehom. Ljudi su je nazivali ludom, podsmevali se njenoj „naivnosti“, šaputali da će sada morati da je zakopaju u neobeleženoj raki. Stana je sve to čula, i iako ju je bolelo, nije se kajala. Hladna zima je bila teža nego što je očekivala, jer bez tog novca nije mogla da kupi dovoljno drva, ali u njenoj tišini nije bilo gorčine.
Jednog januarskog dana, kada se već pomirila sa tim da joj se kraj približava, selo je probudio zvuk teških motora. Ogroman kamion zaustavio se pred njenom nakrivljenom kapijom, a ljudi koji su joj se podsmevali istrčali su iz svojih kuća da vide šta se dešava. Iz kamiona su izlazili radnici, snažni momci koji su iznosili jedan po jedan predmet koji se ni u najluđem snu ne bi mogao povezati sa Staninim siromaštvom: novi šporet, krevet sa debelim dušekom, frižider, velike količine drva. Njeno dvorište postalo je prizor koji je lice sela obojio stidom.
Stana je u neverici izašla na trem, misleći da se radi o grešci. Ali radnik joj je prišao s osmehom i rekao da je sve to za nju, da je plaćeno unapred, pa čak i ono najskromnije što je ona mislila da nikada neće dočekati – ugovor sa pogrebnim preduzećem, sa svim troškovima koji su je toliko brinuli. Tada joj je objasnio da je jedan od radnika koji su tog dana isključivali struju video njen čin žrtvovanja i ispričao vlasniku firme. A vlasnik je rekao da žena koja je spremna da se odrekne sopstvene sahrane kako bi deca imala svetlo zaslužuje mnogo više od hladnog zimskog kraja.
- U gomili je stajao Milan, čije suze su bile tiše nego onog dana pred radnicima elektrodistribucije, ali mnogo dublje. Zagrlio ju je kao da joj vraća sve ono što mu je dala, šapćući da Bog sve vidi. Komšije koje su ranije ismevale njenu velikodušnost sada su spuštale pogled, postiđene sopstvenom malodušnošću. Jer Stana, žena koja nije imala ništa, pokazala im je šta znači imati sve – srce toliko veliko da u njemu ima mesta i za tuđu decu, i za tuđu patnju, i za svetlo koje nije njeno, ali koje je ona zapalila.
Te večeri, njena kuća je prvi put posle mnogo godina bila topla, svetla i puna života. Nije umrla te zime. Živela je još deset godina, u domu koji je dobila ne kao milostinju, već kao odgovor sudbine na njenu čistu, tiho jaku dobrotu. I dok su oni koji su joj se smejali ostali isti, ona je bila veća od svih njih – ne po imovini, već po veličini dela koje je učinila. Njena priča ostala je kao podsetnik da se dobro uvek vrati, možda ne odmah, možda ne od istih ljudi, ali uvek na način koji čoveka nadživi.
