Gubitak voljene osobe nikada nije lak. Tuga često preplavi sve druge misli i osećaje, ali nakon izvesnog vremena, porodica i bliski počinju da se suočavaju sa pitanjem: šta učiniti sa stvarima koje je pokojnik ostavio za sobom? Iako se odluke najčešće donose u skladu sa ličnim uverenjima, postoje i određene tradicije, kulturološke norme i duhovna verovanja koja nude smernice o tome kako pravilno postupiti.
- Za mnoge ljude, predmeti koje ostavlja pokojnik postaju simbol sećanja. Neki od njih imaju posebnu vrednost jer su poklonjeni s ljubavlju, pa se smatra da takvi pokloni, poput nakita, slika, knjiga ili jednostavnih sitnica, ne samo da nose pozitivnu energiju, već služe kao talismani koji mogu štititi osobu koja ih čuva. Zadržavanje ovih stvari može imati terapeutski učinak, pomažući u procesu tugovanja.
Međutim, prema mnogim verovanjima, određene predmete ne treba zadržavati. Odeća i posteljina u kojoj je osoba preminula, predmeti koje je imala pri smrti poput satova, naprsnih krstova, pa čak i dušeka, smatraju se zasićenim energijom smrti. Takve stvari bi, prema tim tumačenjima, mogle negativno da utiču na život onih koji ih čuvaju. Zato se savetuje da se ovi predmeti uklone, spale ili zakopaju – u skladu sa tradicijom i verovanjem zajednice kojoj pokojnik pripada.
- Kada se odluči da se neki predmeti zadrže, preporučuje se njihovo energetsko čišćenje. Postoji više načina da se to uradi, a najčešći su korišćenje soli, svete vode, plamena sveće, tamjana, izvorske vode i čak molitve. Na primer, predmet se može prekriti solju i ostaviti da tako stoji nekoliko dana, nakon čega se so mora baciti u tekuću vodu – nikako koristiti ponovo, a pogotovo ne u ishrani. Takođe, predmeti se mogu očistiti svetom vodom, proći kroz dim tamjana ili posvetiti čitanjem molitvi.
Srebro se takođe koristi u ritualima čišćenja – srebrni predmet se potopi u vodu kako bi se dobila srebrna voda, kojom se predmeti mogu poprskati ili obrisati, bez potrebe za dodatnim ispiranjem.U svakom slučaju, savetuje se da stvari pokojnika ostanu na mestu do četrdesetog dana od smrti. Veruje se da je duša pokojnika tada još uvek blizu i da joj poznato okruženje može pomoći u tranziciji. Nakon tog perioda, stvari mogu biti raspodeljene. Ukoliko je postojala oporuka, volja pokojnika treba biti poštovana. U suprotnom, odeća i obuća koje su u dobrom stanju mogu se pokloniti onima kojima su potrebne.
- Međutim, rodbini se preporučuje da ne nosi odeću pokojnika, jer se veruje da se preko krvne veze prenosi i deo njegove sudbine, što bi moglo imati neželjene posledice.Kada je reč o predmetima iz kuće pokojnika, nakon određenog vremena sledi njihovo sortiranje. Ono što je neupotrebljivo se baca, a vrednije i očuvane stvari se daju na poklon, dele u dobrotvorne svrhe ili nude prijateljima pokojnika kao uspomene. Ipak, ako neko ne želi da prihvati te stvari zbog ličnih uverenja, to je potpuno razumljivo i ne bi trebalo da se osuđuje.
Posebnu pažnju treba posvetiti predmetima koji su povezani sa jakim negativnim emocijama – besom, ogorčenošću, agresijom. Ako se veruje da je pokojnik preminuo sa teškim osećanjima, njegove stvari mogu zadržati tu energiju, što dodatno naglašava potrebu za pažljivim odabirom onoga što ostaje u kući.Za ljude koji teško podnose gubitak, stalna prisutnost stvari pokojnika može produžiti patnju. U takvim situacijama savetuje se da se deo predmeta ukloni iz svakodnevnog prostora, kako bi se tuga postepeno ublažila, a duša pokojnika pustila da mirno ode. Samo predmeti koji vraćaju lepe uspomene i donose utehu mogu ostati – ali diskretno, sa strane, van pogleda.
Život, uprkos gubitku, ide dalje. Zadržati ono što je svetlo i smisleno, a osloboditi se onoga što otežava korak napred – to je put ka isceljenju, kako za one koji ostaju, tako i za dušu koja odlazi.
