Te noći, sneg je prekrivao ulice kao da želi da sakrije sve ljudske tragove. Jedna jedina figura stajala je pred raskošnom belom kućom u najtišoj ulici u gradu…..
Bila je to žena u starom kaputu, sa kapuljačom navučenom preko lica, da sakrije suze i strah koji su joj podrhtavali u telu.
U rukama je nosila bebu, pažljivo uvijenu u stari, tanki prekrivač. Devojčica je disala brzo i tiho, kao ptičica koja se bori da zadrži toplinu života.
Žena je znala da je dete bolesno. Slušala je njen kašalj koji je postajao dublji, sve ređi, a svaki put kada bi je privukla bliže, trudila se da svojim telom zaustavi hladnoću koja se uvlačila u dečiju kožu.
- Nije imala kome. Majka je odavno umrla, otac otišao. Ljudi iz komšiluka su se pravili da je ne vide. Poslodavac, čovek za kog je nekad radila kao pomoćnica, otpustio ju je bez dinara kada je saznao za trudnoću. Sve je izgubila — posao, dom, dostojanstvo. Ali ono što nije mogla izgubiti bilo je srce koje je kucalo u njenim rukama.
Kada je stigla do velike kapije, udahnula je duboko. Zatim je poljubila dete poslednji put. Iz torbe je izvukla komad papira, ispisan drhtavim rukopisom. Preklopila ga pažljivo i stavila između pelene i razvučenog konca koji ju je držao na mestu.
Lagala bi kad bi rekla da nije želela da pobegne. Sve u njoj se lomilo. To nije bila odluka laka za podneti, ali je bila jedina koja je mogla da spase život njenog deteta. A ona je pristala da plati cenu sopstvene tuge za život svoje ćerke.
- Zazvonila je, jako. Zvuk zvona se prolomio tišinom. Zatim je brzo otrčala niz ulicu, skrila se iza parkiranog automobila i čekala. Kao da je svaki dah u grudima bio dovoljan da je otkrije.
Vrata su se otvorila. Iz kuće je izašao stariji čovek, u skupom ogrtaču. Za njim je istrčala njegova supruga, držeći šal na ramenima i čudeći se ko je zvonio usred noći. Njih dvoje su zastali kada su ugledali korpu.
Njena ruka je prekrila usta. On je kleknuo prilično nespretno, pogurao staro drvo koje je čuvalo prag i otkrio lice deteta koje se trzalo od hladnoće. Bez razmišljanja su je uneli unutra.
- U toplini ogromne kuće beba je počela da plače — tihim, promuklim plačem koji je i njima stegnuo srce. Ubrzo su pozvali lekara, zatim i socijalnu službu. Ali, kada im je rečeno da dete može da ostane privremeno kod njih, žena je zadržala ruku na srcu i šapnula: “Neka ostane, molim vas.”
Dok su dani prolazili, život njih dvoje — bogate porodice bez naslednika — počeo je da se menja. Kuća više nije bila pusta. Ženski smeh se vraćao u prostorije u kojima je dugo vladao muk. Muškarac koji je decenijama gradio ime i ime firme, prvi put je pustio da ga beba dotakne po ruci, prstima spojenim od nežnosti i nesigurnosti.
- Nisu znali ko je. Nisu znali odakle dolazi. Sve što su imali bila je tišina koja dolazi sa napuštenom beživotnom košarom i toplina novog života koju su želeli da prigrle.
Jedne večeri, dok je žena presvlačila devojčicu, primetila je da iz pelene viri nešto. Bio je to papirić, izgužvan, skoro uništen vlagom i vremenom, ali još čitljiv. U njemu je pisalo:
“Njeno ime je Lara. Ona je dobro dete. Molim vas, dajte joj ono što ja ne mogu. Pogledajte desni dlan. Onaj znak koji ima — isti je kao njenog oca.”
Ženi se stegao stomak. Otvorila je devojčicin dlan. Tamo, na unutrašnjoj strani, bila je sitna brazda u obliku luka, kao poseban, neponovljiv rez na koži. Isti takav znak imala je ona sama, na svojoj desnoj ruci. Kroz godine je nosila taj ožiljak od detinjstva, rezultat pada s bicikla.
Zbunjena, pozvala je supruga. On je zagledao tu brazdu dugo, tiho, a onda podigao pogled. Njihove oči srele su se u tišini koja je govorila više od svake reči. Nije bilo logike u tome, nije bilo vremena za razumevanje.
- Ali je bilo jasno: neko je znao. Neko je birao. I to dete, koje su smatrali tuđim, možda je u sebi nosilo nešto mnogo bliže njima nego što su ikada pomislili.
Beba je zaspala te noći na jastuku satkanom od mekoće i nežnosti, dok su se dvoje odraslih pitali ko je žena koja je napustila dete, ali mu ostavila put do budućnosti.
Nikada je nisu našli. Ali nikada više nisu ni pitali da li pripada njima.
- Od tog dana, Lara je bila sve ono što je sudbina mogla da bude — most između ljubavi i tuge, krhotina jedne žrtve koja je postala oličenje života.
I dok su gledali kako raste, znali su samo jedno: neka deca nisu ostavljena da bi bila zaboravljena. Već da bi bila spasena.
