Danas vam pišem na temu koju mnogi izbjegavaju, ali koja je duboko emotivna i važna za razumijevanje odnosa u porodici odnosu između oca i sina, i snazi ljubavi koja može da promijeni živote.
- U ovoj priči, priči o Jovani i njegovom ocu Lazaru, zaranjamo u duboku ljudsku prirodu – kako se često ponašamo prema starijima i kako ti isti stariji, kad dođe trenutak, mogu da nas nauče najvažniju životnu lekciju.
U bogatoj kući u Mačvi živeli su gazda Jovan, njegova žena, mali sin Miša i stari otac Lazar. Lazar je bio nekada snažan čovek, onaj koji je gradio kuću, kupovao zemlju i proširio imanje. Međutim, godine su učinile svoje – njegove ruke su postale drhtave, vid slabiji, a noge su ga izneverile. Ono što je nekada bilo njegovo najveće bogatstvo, sada je postalo teret za njegovog sina. Jovan je postajao sve nervozniji i umesto poštovanja, osećao je gađenje prema svom ocu. Svaki put kad bi Lazar nespretno pojeo, prosuo supu ili spustio parče hleba, Jovan je bio sve oštriji. Njegova strpljivost prema ocu je bila na izmaku, a onda je došao trenutak kada je odlučio da otera svog oca, dajući mu drvenu činiju u kojoj je nekada hranio pse, i naterao ga da jede u ćošku. Jovan nije mogao da vidi da je onaj stari, umorni čovek bio onaj koji je gradio temelje koje je sada sam uništavao.
- Iako je Jovan mislio da se ponaša kao pravi gazda, da je to način na koji treba da se ophodi prema starcu, nije bio svestan da sve što je radio nije bio izraz snage, već slabosti. Slabosti koju nije mogao da prepozna, dok nije naišao na svog sina Mišu, koji je sa očevim nožićem pravio malu drvenu činiju. U tom trenutku, Miša je rekao nešto što je odjeknulo poput udarca – rečima koje je Jovan teško mogao da podnese. „Pravim je za tebe i mamu. Da imam iz čega da vas hranim kad ostarite, kao što vi hranite dedu.“
Rečenica koju je izgovorio Miša, čiji su mladi, nevini oči gledale svog oca, probudila je nešto u Jovanovom srcu. Pogledao je u svoje ruke koje su do tada činile sve da unište očeve, a sada je ugledao sebe u tom dečjem gestu. Shvatio je da nije samo uništio svog oca, već je on sam postao odraz iste sudbine koju je nameravao da ostavi svom ocu. Suze su počele da mu teku, iako nije mogao da ih zadrži. Jovan je, napokon, spoznao da je pogrešio, da nije bio otac kakav je trebalo da bude, i da je starost zapravo vredna poštovanja i ljubavi, a ne gađenja i odbačenosti.
- Veče te iste večeri promenilo je sve. Jovan je prišao svom ocu Lazaru i, s velikim kajanjem, odlučio da ga ponovo dovede za sto. Uzeo ga je pod ruku, govoreći mu da je njegovo mesto u čelu stola, da je on i dalje važan, da je zaslužio poštovanje. Iako su se Lazaru ruke tresle i supe je ponovo prolile, ovaj put niko nije viknuo. Jovan je stavio svoju ruku preko očeve drhtave šake i rekao: „Neka, oče. Ima ko da obriše.“ To je bila nova dinamika u njihovom odnosu, odnos temeljen na ljubavi, poštovanju i iskrenosti.
Ova priča nije samo o tome kako smo skloni da zaboravimo važnost poštovanja starijih, već nas podseća na to da je ljubav nešto što ne bi smelo da prestane, bez obzira na godine. Svaka generacija nosi svoje terete, ali nas život uči da je važno kako se odnosimo jedni prema drugima, da li učimo iz svojih grešaka, i da li ćemo stvoriti bolje temelje za one koji dolaze.
