Kiša je u Beogradu tog dana padala bez prestanka, pretvarajući ulice u sivu reku nervoze i žurbe.
- Miloš je vozio svoj stari taksi, brišući zamagljeno staklo rukavom i nadajući se još jednoj vožnji pre kraja smene. Dok je stajao na semaforu u elitnom delu grada, prizor ispred njega ga je ostavio bez daha.
- Iz skupog, crnog BMW-a mladić je grubo izgurivao staricu napolje. Bila je to baka Stana – sitna žena u vunenom prsluku i gumenim čizmama, sa cegerom punim tegli ajvara koje je stezala kao poslednju sigurnost.
„Izlazi, rekao sam!“ vikao je mladić, njen sin Dejan. „Smrdiš na zapršku! Uništavaš mi kožna sedišta! Šta će reći Iva kad uđe posle tebe?“
Stana je plakala, pokušavajući da se zadrži za vrata. „Sine, donela sam ti zimnicu… Kiša je, ne znam gde je stanica…“
„Baš me briga!“ odbrusio je Dejan, istrgavši joj ruku. „Snađi se! Neću da me sramotiš pred devojkom!“
Zalupio je vrata, dao gas i nestao, ostavivši rođenu majku na kiši, nasred raskrsnice.
- Miloš nije razmišljao ni sekunde. Uključio je sva četiri migavca, istrčao iz taksija i otvorio vrata starici.
„Bako, ulazite brzo.“
Drhtala je od hladnoće. „Nemam para, sinko…“
„Ne trebaju pare. Gde živite?“
Kada mu je rekla da je selo udaljeno tridesetak kilometara, Miloš je znao da će potrošiti gorivo koje jedva ima. Ipak, krenuo je. Tokom vožnje Stana mu je ispričala kako je prodala njivu da bi sinu kupila automobil, kako joj je rekao da nema šta da jede, pa mu je donela zimnicu – a on ju je izbacio jer je došla devojka.
Pred trošnom kućom, Stana je pokušala da mu da teglu ajvara.
„To vredi više od para“, rekao je Miloš i pomogao joj da uđe. Vratio se kući praznih džepova, ali punog srca, ne znajući da je te noći Stana pozvala advokata.
Ujutru ga je probudila poruka iz banke.
Na računu – uplata od 50.000 evra.
Opis: „Za gorivo i ljudskost. Po nalogu Stanije Jovanović.“
Zbunjeni Miloš se odmah odvezao do sela. Ispred Stanine kuće zatekao je Dejana kako očajnički lupa na vrata.
„Mama! Oprosti! Iva me je ostavila! Trebaš mi!“
Vrata su se otvorila. Pored Stane stajao je advokat.
„Gospodine Dejane“, rekao je mirno, „vaša majka je upravo prepisala imovinu.“
Stana je pogledala sina bez suza.
„Imala sam te kad si bio gladan, bolestan, kad si hteo auto. Juče, na kiši, nisam imala nikog. Osim jednog taksiste.“
Advokat je objasnio da je Stana prodala veliki plac pored autoputa – vredan milione.
„Mislila sam da sve dam tebi“, rekla je. „Ali ti si me izbacio jer smrdim na ajvar. E pa taj ajvar je kupio ovaj plac.“
Pokazala je na Miloša.
„Njemu sam dala deo – jer je bio čovek. Ostatak ide domu za stare, gde ću živeti dostojanstveno. Daleko od tebe.“
Dejan je pao na kolena u blato.
„Kasno je za ‘mama’“, rekla je tiho i zatvorila vrata.
Miloš je shvatio da novac nije nagrada za vožnju. Bio je nagrada za ljudskost.
U svetu punom Dejana, on je odlučio da bude čovek – i to mu je promenilo život.
