Donosimo Vam u danasnjem ćlanku jednu zanimljivu priću…
- Na pisti malog aerodroma svetlucale su reflektorske lampe dok su telohranitelji i asistentkinja požurivali Viktora Lukića prema privatnom avionu. Sve je bilo spremno za let ka Beču, rutinski kao i uvek. Motori su brujali, stjuardesa već čekala na vratima da ga pozdravi, a Viktor je podizao nogu na prvu stepenicu kada se začuo krik iza ograde.
„Ne ulazite! Avion će eksplodirati!“
Svi su se okrenuli. Mršav dečak u iscepanom kaputu, prašnjave kose i očiju koje su se sjajile od panike, mahao je rukama i ponavljao upozorenje. Telohranitelj odmahnu rukom, reče da je to verovatno još jedan prosjak, možda drogiran. Pilot se namršti i dobaci Viktoru da nema razloga za brigu. Avion je pregledan, sve je ispravno.
Ipak, Viktor nije mogao da pomeri nogu sa stepenice. Pogledao je dečaka i nešto mu nije dalo mira. „Kako znaš?“ viknuo je preko piste. Dečak nije spuštao pogled. „Sanjao sam! Video sam kako gori, kako se ruši. Ako pođeš, nećeš se vratiti.“
Smeh se prolomio među ljudima iz pratnje. Asistentkinja je nervozno prevrnula očima, insistirajući da krenu jer je vreme prolazilo. Ali Viktor, i sam iz siromašne četvrti u kojoj je odrastao, znao je kako izgleda pravi očaj. U tim očima nije video glumu. „Proverite avion“, rekao je odlučno.
Mehaničari su stigli, otvarali panele, lupkali po metalnim delovima i posle dvadeset minuta rekli da je sve u redu. Avion je, tvrdili su, potpuno bezbedan. Viktor je nevoljno ušao, iako mu se u stomaku skupljala nelagodna težina. Kada su motori počeli da rade i kada je avion krenuo ka pisti, svetla u kabini su zatreperila, a jedan motor naglo zagrmeo i ugasio se. Pilot je odmah zaustavio poletanje. Viktor je instinktivno pogledao kroz prozor. Dečak je i dalje bio tu, stajao je nepomično, kao da je znao da će se to desiti.
Narednih sati stručnjaci su rastavljali motor. Ispod slojeva metala, duboko sakriveno, pronašli su sofisticiranu eksplozivnu napravu. Aerodrom je zatvoren, policija je stigla, novinari su već počeli da se gomilaju ispred kapija. Pitanje koje se svuda šapatom postavljalo bilo je isto: kako je dečak znao?
- U prostoriji za ispitivanje, Viktor je seo preko puta njega. „Ko ti je rekao? Ko ti je dao te informacije?“ Dečak je odmahnuo glavom i rekao tihim glasom da niko nije. Samo je sanjao. Sanjao je plamen, dim, vrisak, i znao je da mora da ga upozori. Viktor se nasmejao, ali smeh je bio gorak. Bio je čovek naviknut na brojke, ugovore i logiku, ali pred tim detetom nije imao objašnjenje.
Priča je postala senzacija. Jedni su tvrdili da je dečak bio umešan, da je sam postavio bombu da bi kasnije izgledao kao prorok. Drugi su govorili da je pion u rukama zaverenika. Treći, oni skloniji legendama, šaputali su da ima dar, prokletstvo ili viziju. Policija nije pronašla nikakvu vezu između njega i eksploziva. Bio je bez doma, bez porodice, samo klinac sa ulice.
- Te noći Viktor nije mogao da spava. Razmišljao je o tome kako bi izgledalo da je avion poleteo bez da je poslušao glas koji su svi odbacili. Sutradan je otišao u prihvatilište gde su privremeno smestili dečaka. Sedeo je pored njegovog kreveta dok je spavao, posmatrao ga i pokušavao da razume da li gleda dete ili ključ u rukama neke sile koju ne razume.
U jednom trenutku, dečak se nemirno okrenuo u snu i promrmljao: „Nemoj sutra u auto. Ne idi putem kroz tunel.“
Viktor se sledio. Da li je to samo besmislica iz sna ili novo upozorenje koje bi moglo da mu spase život? Nije imao odgovor. A možda ga nikada neće imati.
