U današnjem članku vam pišemo na temu jedne sudbine koja je zauvek obeležena jednim običnim danom i jednom izgovorenom rečenicom. Ovo je priča ispričana jednostavno, tiho i lično, onako kako bi je preneo neko ko veruje da se prošlost ne sme zaboraviti.
Ženi Lebl tog jutra nije mogla ni da nasluti šta je čeka. Bila je mlada novinarka, imala je samo 22 godine, posao u uglednoj redakciji i život pred sobom. U zemlji u kojoj su reči često bile opasnije od dela, jedna šala izgovorena među kolegama bila je dovoljna da se ceo njen svet sruši. Jedan vic, bez loše namere, pretvorio se u presudu.
- U tadašnjoj Jugoslaviji, ime Josipa Broza Tita izgovaralo se sa strahopoštovanjem, a svako odstupanje od zvanične slike smatralo se neprijateljstvom. Šala o pesmi „Druže Tito, ljubičice bela“ bila je za sistem dovoljan dokaz da je mlada novinarka „skrenula s puta“. Kada je u redakciji prepričala ono što je čula od kolege, nije mogla da zna da će se već istog dana na njenim vratima pojaviti ljudi koji će joj zauvek promeniti život.
Kako je kasnije zapisano u tekstu koji je objavila Politika, list u kojem je i sama radila, po Ženi su došla dvojica pripadnika UDB-e. Optužba nije bila samo u tome što je ispričala vic, već i što nije prijavila „narodnog neprijatelja“ od kojeg ga je čula. Sistem nije poznavao naivnost niti slučajnost. Sve je imalo svoju cenu.
Usledio je niz hapšenja, premeštanja i zatvora koji danas zvuče kao mračna lista najtežih mesta tadašnje države. Glavnjača, Ramski rit, Zabela, Grgur i na kraju Goli otok. Pet zatvora za jednu šalu. U tom periodu, od aprila 1949. do oktobra 1951. godine, od nje se zahtevalo samo jedno – da prizna krivicu i promeni mišljenje. Ona to nije učinila.
Ženi Lebl bila je Beograđanka jevrejskog porekla, žena koja je već u mladosti iskusila strahote Drugog svetskog rata. Kao devojka, bila je hapšena i odvođena na prinudni rad u Nemačku. Umesto mira posle rata, dočekala ju je nova borba, ovaj put sa sopstvenom državom. Sudbina joj nije dozvolila zaborav, već stalno preispitivanje granica ljudske izdržljivosti.
- Posebno potresna činjenica, o kojoj se decenijama ćutalo, jeste da na Golom otoku nisu bili samo muškarci. Žene su tamo prolazile kroz iste, ako ne i teže oblike psihičkog i fizičkog slamanja. Mnoge od njih nikada se nisu vratile istim životima, a neke se nisu vratile uopšte. O tome se dugo nije smelo govoriti.
Tek nakon raspada Jugoslavije, Ženi je skupila snagu da svoju priču pretoči u knjigu. Nazvala ju je „Ljubičica bela“, ironično, po pesmi koja ju je odvela u pakao. Knjiga je objavljena u Izraelu, gde je živela do svoje smrti 2009. godine, i tamo je postala bestseler. Reči koje su je nekada koštale slobode, kasnije su postale svedočanstvo.
U svojim zapisima opisivala je surove uslove logora, glad, žeđ i poniženje. Jedna njena rečenica posebno je ostala upamćena: „Samo žedni znaju ceniti vodu.“ Okružene morem, zatvorenice su umirale od žeđi, dok je sunce nemilosrdno pržilo kamen. Devojke su, kako je pisala, za kratko vreme pretvarane u starice, gubile su zube, zdravlje i nadu.
Prema pisanju domaćeg portala Stil, posebno su tragične bile psihološke torture. Ženama su stizale vesti da su ih se porodice odrekle, da su proglašene narodnim neprijateljima i da više nemaju kome da se vrate. Sistem je lomio ne samo telo, već i identitet.
- Nakon izlaska iz logora, Ženi Lebl je izbrisana iz Udruženja novinara. Njeno ime nestalo je iz javnog prostora, kao da nikada nije postojala. Takva sudbina zadesila je mnoge, ali retki su oni koji su kasnije imali snage da o tome govore. Tišina je bila nametnuta, ali i prihvaćena kao jedini način opstanka.
Danas, decenijama kasnije, njena priča ponovo izlazi na svetlo dana. Društvene mreže, tekstovi i sećanja vraćaju ime Ženi Lebl tamo gde pripada – u kolektivno pamćenje. Kako su pisali i autori na portalu Danas, njena sudbina svedoči o vremenu u kojem je granica između lojalnosti i krivice bila opasno tanka.
- Ovo nije samo priča o jednom režimu ili jednom logoru. Ovo je priča o tome koliko jedna reč može biti teška, koliko sloboda govora može biti skupa i koliko dugo posledice nepravde traju. Ženi Lebl je do kraja života nosila teret prošlosti, ali je istovremeno postala glas onih koje nikada niko nije pitao šta su preživele.
Na kraju, ostaje pitanje koje i danas odzvanja: koliko je sudbina poput njene ostalo neispričano? Jedna šala, jedan dan i jedan sistem bili su dovoljni da se uništi mladost, ali ne i istina. Upravo zato, ovakve priče treba ponavljati – tiho, uporno i sa poštovanjem.
