Ružica je bila žena u tridesetim godinama, majka dvoje male dece, koja je svakodnevno balansirala između svojih obaveza kao majke, žene i domaćice. Iako je život bio ispunjen stalnom jurnjavom, nije se žalila jer je verovala da je porodica najvredniji aspekt života. Smatrala je da se ljubav prema porodici ne meri težinom tih obaveza, već posvećenostima koje su one donosile. Međutim, njen svet se drastično promenio kada je njen otac, čovek koji joj je bio stub podrške kroz celo detinjstvo, teško oboleo i bio prinuđen da ostane prikovan za krevet zbog lomljenog kuka.
- Ružica je iz dana u dan, bez razmišljanja o sebi, preuzela brigu o svom ocu. Pored obaveza koje je imala prema svojoj deci i domaćinstvu, ona je postajala njegova medicinska sestra, negovateljica i osoba koja mu je pružala emocionalnu podršku.
Tokom dve godine, gotovo je neprestano bila uz njega – pomagajući mu da se preseli u krevet, hranila ga, brinula se da ne dođe do nastanka rana na koži, a sve to dok je njena mala deca tražila pažnju, a muž, iako pun razumevanja, nije mogao preuzeti celokupnu odgovornost za brigu o njemu. Činilo se da je nemoguće održati ravnotežu između tih obaveza, a Ružica se suočavala s osećajem da je ona ta koja mora da izdrži sve.
U tom periodu, jednog dana, njena kuma joj je poslala poruku koja će zauvek promeniti njen pogled na celu situaciju. U poruci je sugerisano da bi trebalo da razmisli o tome da svog oca smesti u starački dom jer bi to omogućilo svima da lakše podnesu teški tempo života.
Taj savet joj je bio bolan, ali ujedno i racionalan. Nakon mnogo razmišljanja, Ružica je, iako s velikim emotivnim preprekama, odlučila da svog oca smesti u dom. Prvi korak u tom procesu bio je da ga smesti u ustanovu, a zatim se vratila kući po njegove stvari. Uveravala je sebe da je to najbolja opcija, kako za njega, tako i za nju. Međutim, postojala je duboka griža savesti koja ju je mučila.
- Iako je donela ovu odluku uverena da je to najbolje za sve, jedno pismo koje je njen otac poslao izazvalo je snažnu reakciju kod nje. U njemu je pisalo: „Ćeri moja, od tri kilograma sam te podizao, a meni sad, kad je najteže, ti me poslala među ove nepoznate ljude i pustila na milost i nemilost.“ Te reči su joj se uvukle pod kožu, i drhtavim rukopisom otac je izrazio svoja osećanja prema njoj. Ružica je u tom trenutku bila pogođena duboko, i griža savesti joj je potpuno paralizovala misli. Počela je da se pita da li je donela ispravnu odluku i da li je zaista odustala od svog oca kada mu je najpotrebnija bila.
Iako je početno bila rešena da se tome suprotstavi i da prizna da je napravila grešku, uskoro je shvatila da je vreme da se oslobodi* svojih unutrašnjih dilema. Na svakom sledećem susretu sa ocem, viđala je promene. Iako nije odmah prihvatio svoju novu situaciju, postepeno je počeo da se uklapa.
Kada je Ružica došla do njega, zatekla ga je u nekoj vrsti društvene dinamike. Sedeo je za stolom sa starijim prijateljima, smeškao se, razmenjivao priče i čak se igrao karte s njima. Medicinska sestra koja je bila prisutna objasnila joj je da su se stvari promenile, te da je on sada pronašao društvo i pažnju, što mu je omogućilo da se oseća bolje.
- U tom trenutku, osmeh njenog oca, kojeg nije videla već dugo, sve je promenio. Shvatila je da nije izdala svog oca, niti sebe. Naprotiv, ona mu je pružila priliku da uživa u dostojanstvenoj starosti, što joj je omogućilo da se pomiri sa svim preprekama kroz koje je prošla. I dalje su je podsećali teške emocije i suze koje su prolile u početku, ali sada je shvatila da ljubav ne znači samo davanje sve što imamo, već ponekad i neophodno puštanje – puštanje da voljena osoba ima prostor za rast i sreću, čak i ako to znači da moramo doneti teške odluke.
Na kraju, Ružica je naučila važnu životnu lekciju: Ljubav ne mora uvek biti u žrtvovanju i stalnom davanju sebe, već u tome da pružimo onima koje volimo mogućnost da pronađu mir i sreću, čak i kada se čini teško.
