U današnjem članku vam pišemo na temu jedne gotovo zaboravljene tradicije koja i danas izaziva snažne emocije.
- Ovo je priča o ljudima, ženama i porodicama koje su živele drugačije nego što danas možemo i da zamislimo, ali su u toj različitosti pronašle način da opstanu.
U tišini ruralne Srbije, daleko od gradskih pogleda i savremenih shvatanja porodice, decenijama je postojala praksa o kojoj se malo govorilo, a još manje pisalo. Reč je o podrugama – ženama koje su bile druga supruga u istom domaćinstvu, ne iz ljubavnog hira, već iz potrebe, dogovora i borbe za opstanak porodice. Danas, kada se ove priče ponovo izvlače iz zaborava, one zvuče potresno, ali i duboko ljudski.
Novinari emisije Exploziv, u saradnji sa TV Prva, istražujući zaboravljene sudbine, došli su do svedočenja potomaka ovakvih zajednica, pre svega na prostoru Kosova i Metohije, ali i u pojedinim selima centralne Srbije. Priče koje su isplivale nisu bile priče o rivalstvu i mržnji, već o tihoj žrtvi, dogovoru i zajedničkom životu u kojem su emocije često stavljane po strani zarad višeg cilja – porodice.
- Podruga nije bila skrivena žena niti ljubavnica. Njena uloga bila je jasno definisana i prihvaćena. U situacijama kada prva supruga nije mogla da ima decu ili kada je domaćinstvu bila potrebna dodatna pomoć, druga žena bi ulazila u kuću uz saglasnost svih. Ovakav model bio je redak u hrišćanskom svetu, ali je na pojedinim područjima opstao sve do kraja prošlog veka. Suština tog odnosa nije bila romantična, već funkcionalna i duboko ukorenjena u tadašnje društvene norme.
Jedno od najdirljivijih svedočenja dolazi od Miloja Radića, koji je odrastao uz dve žene koje je smatrao majkama. Njegovo detinjstvo nije bilo obeleženo pitanjima i dilemama, već brigom i prisutnošću. Jednu je zvao majkom, dok je drugu oslovljavao imenom, jer je tako ona želela. U njihovoj kući nije bilo podele po krvi, već po ljubavi i odgovornosti. Nakon smrti oca, dve žene su nastavile da žive zajedno, kao porodica, do kraja života.
Ovakvi primeri ruše savremene predrasude o tome da zajednički život dve žene nužno nosi sukob. U nekim slučajevima, upravo je podruga bila stub domaćinstva. Drugi potomak, koji je takođe odrastao u ovakvoj zajednici, svedoči da je maćeha bila ta koja je više vremena provodila s decom, brinula o njima i štitila ih. Deca su je zvala „nana“, bez ikakve svesti da je njihova porodična struktura drugačija od drugih.
- O ovim pričama, koje su dugo bile prećutkivane, sve češće se govori u domaćim medijima. Istraživački pristup kakav neguje TV Prva dao je prostor glasovima ljudi koji nikada ranije nisu imali priliku da javno govore o svom odrastanju. Njihova svedočenja otkrivaju da su emocionalne veze u tim porodicama često bile jače nego u mnogim savremenim domovima.
Fenomen podruga dobio je i književnu obradu kroz roman „Podruga“, autorke Nataše Terzić, koja je pokušala da objasni ovaj model iznutra. Prema njenim rečima, prva žena se formalno odricala uloge supruge, ali ne i doma, sigurnosti i socijalnog statusa. Podruga nije bila suparnica, već saveznik, a obe žene su delile odgovornost prema deci i domaćinstvu, često bez ljubomore kakvu bismo danas očekivali.
Posebno potresna je ispovest Petkane Filipović, žene koja se smatra poslednjom živom podrugom u Srbiji. Slepa od rođenja, ušla je u ovakav brak bez romantičnih iluzija, ali i bez gorčine. Nije govorila o velikoj ljubavi, ali ni o mržnji. Njena uloga bila je prihvaćena, a deca su i nju i prvu ženu zvala istim imenom. Njena priča svedoči o snazi žene koja je život prihvatila onakav kakav jeste, bez pobune, ali sa dostojanstvom.
Ovakve ispovesti sve češće pronalaze mesto i u štampanim medijima, gde se vrednuju priče „malih ljudi“. Upravo takav pristup neguje i Kurir Stil, koji kroz ovakve teme podseća da istoriju ne čine samo velike ličnosti, već i žene čija se žrtva nikada nije upisala u udžbenike.
- Danas, u društvu koje naglašava individualnu sreću i lične izbore, tradicija podruga deluje nezamislivo. Međutim, sagledana u kontekstu vremena u kojem je postojala, ona govori o drugačijem sistemu vrednosti, gde su zajednica i opstanak bili ispred ličnih želja. To ne znači da su te žene manje patile, već da su patnju nosile tiše.
Očuvanje ovih priča važno je ne zato da bi se takav model vraćao, već da bi se razumela snaga i prilagodljivost žena koje su nosile teret porodice u teškim vremenima. Njihova svedočenja danas služe kao podsetnik da se ljudski odnosi ne mogu posmatrati isključivo kroz savremene norme.
Zahvaljujući emisijama poput Exploziva i interesovanju javnosti koje su preneli i portali poput RTS-a, ove sudbine više nisu samo deo porodičnih sećanja, već i kolektivnog pamćenja. One ostaju kao tiha opomena i snažan dokaz da su solidarnost, dogovor i zajedništvo nekada imali sasvim drugačiju težinu.
- Na kraju, priče o podrugama nisu samo priče o prošlosti. One su ogledalo društva koje se menjalo, ali i dokaz da su žene, čak i kada nisu imale glas, bile stub opstanka. Njihova snaga nije bila glasna, ali je bila presudna.
