Kako prepoznati laž – psihološki uvidi i eksperimenti
Svako od nas je barem jednom bio u situaciji da je sumnjao u istinitost nečijeg govora. Ponekad su priče toliko bizarne, ispunjene nejasnim ili nelogičnim detaljima, da nam se čini da nešto nije u redu. Ali kako zapravo možemo potvrditi da li neko laže? Odgovor na ovo pitanje leži u psihologiji i ljudskom ponašanju.
Eksperiment „BBC“ – laž i istina kroz oči javnosti
“BBC” je sproveo zanimljiv eksperiment sa ciljem da prouči kako publika prepoznaje kada neko laže. U ovoj studiji, intervjuisani su političari, a njihovi odgovori bili su ili lažni ili istiniti. Televizijska publika je bila pozvana da proceni ko od njih govori istinu, a ko laže. Međutim, interesantno je da nijedan od političara nije pristao da učestvuje u ovom eksperimentu, pa je novinar preuzeo ulogu i postavio pitanja o svom omiljenom filmu.
Novinar je dva puta odgovarao na isto pitanje, jednom istinito, a drugi put lažno. Cilj je bio da se posmatra kako će publika reagovati i da li će moći da prepozna kada je odgovor lažan. Iako je napravljeno više od 30.000 poziva kako bi se prikupili odgovori, rezultati su pokazali da javnost nije mogla da prepozna kada je novinar lagao. Ovaj eksperiment je pomogao da se shvati kako naša percepcija istine i laži može biti vrlo površna kada se oslanjamo samo na vizuelne signale.
Povećanje tačnosti kroz audio format
Međutim, zanimljivo je da je tačnost javnosti drastično porasla kada je transkript intervjua postavljen na radio. Na radiju, javnost je bila u mogućnosti da prepozna kada je novinar govorio istinu, a kada laže. Ovo se objašnjava činjenicom da su vizuelni signali, kao što su gestikulacija, osmeh, ili način na koji gledamo, potpuno eliminisani. Na radiju, sve što ostaje su reči, ton glasa i način na koji se te reči izgovaraju, a to je ono što ljudi nesvesno analiziraju.
Profesor psihologije Ričard Vajzmen objašnjava da su vizuelni signali pod kontrolom osobe koja govori. S obzirom da se mi trudimo da kontrolišemo pokrete tela, osmeh, i pogled, lako možemo manipulisati onim što drugi vide. No, kad se fokusiramo samo na to šta i kako govorimo, laži postaju mnogo očiglednije, jer naša se kognicija opterećuje razmišljanjem o tome šta je već rečeno, šta moramo da izbegnemo, i kako da povežemo priču. Ove kognitivne napore najčešće odaje način na koji osoba odgovara na pitanja.
Mit o pogledu i laganju
Jedan od najpopularnijih mitova u psihologiji je da ljudi koji skreću pogled dok govore – lažu. Profesor Vajzmen naglašava da je ovo najveći mit u psihologiji, koji je testiran bezbroj puta i pokazalo se da nije tačan. Anksiozni ljudi, stidljivi ljudi, pa čak i oni koji pokušavaju da se sete nečega što su zaboravili, često skreću pogled. Ovaj obrazac ponašanja nije nužno pokazatelj da osoba laže.
Takođe, pokreti tela, kao što su često nervozno pomeranje ruku ili nesvesno pomeranje nogu, nemaju veliki uticaj na detekciju laži. Zapravo, lakše je fokusirati se na detalje vezane za govor i glas nego na spoljašnje pokrete. U razgovoru o lažima, ključ je u tome kako osoba priča priču.
Kako prepoznati laž?
Prepoznavanje laži nije jednostavan zadatak, ali postoje neki ključni znakovi na koje treba obratiti pažnju:
- Oklijevanje i pauze: Osobe koje lažu obično oklijevaju i prave duže pauze pre nego što odgovore. Ove pauze nastaju jer moraju da smisle laž, a to usporava njihov odgovor.
- Nedostatak detalja: Lažovima je teško da ponude detalje u svojoj priči. Ako primetite da neko izbegava da kaže specifične informacije, to može biti signal da nešto nije u redu.
- Dug vremenski interval između pitanja i odgovora: Kad neko razmišlja o odgovoru koji mora da bude u skladu s prethodnim informacijama, razmak između pitanja i odgovora može biti duži nego što je uobičajeno.
- Neusaglašenost u tonu glasa i sadržaju: Ako ton glasa osobe ne odgovara emocijama koje bi trebale biti povezane s pričom, to može biti indikator da se nešto krije. Na primer, lažov može zvučati previše mirno ili previše nervozno dok pokušava da izgovori nešto što nije istina.
Zaključak: Ljudski instinkt u prepoznavanju laži
Iako se čini da je detekcija laži nauka koja se može savladati kroz analizu pokreta tela ili vizuelnih signala, stvarnost je da glas i način pričanja često pružaju mnogo važnije informacije. Eksperiment sa BBC-om je dokazao da javnost može tačno proceniti kada neko laže, ako se fokusira samo na verbalne signale. Da bi postali bolji u prepoznavanju laži, potrebno je da razvijemo sposobnost da slušamo detalje u govoru i analiziramo kognitivne napore koje osoba ulaže u izmišljanje laži.
